Čelične dame Latinske Amerike

Argentina, Brazil, Čile. Kako to da tri najjače države na južnoameričkom kontinentu vode žene?

Kristina Kiršner (61) je prva žena koja je u zemlji fudbala, mesa i gaučosa na predsedničko mesto dospela preko glasačkih listića i jedina kojoj je na izborima poveren drugi mandat. Bivšu prvu damu i udovicu pokojnog predsednika Nestora Kiršnera od početka upoređuju s Hilari Klinton. Ali Argentinka je uspela ono što nije pošlo za rukom bivšoj američkoj prvoj dami. Hilari je 2008. izgubila predsedničku trku, dok je Kristina 10. decembra 2007. trijumfalno ušla u predsedničku Ružičastu palatu na buenosajreskom Majskom trgu. Prethodno je sa 22 odsto razlike nadmašila svog predsedničkog rivala. Amerika je dobila svog prvog crnog predsednika, ali je i dalje u dilemi da li da dopusti da u Belu kuću uđe šefica. U Argentini je situacija obrnuta. Ova država je „belja” od svih drugih američkih zemalja i može se pouzdano reći da tamnoputi nemaju mnogo šansi da stanu na njeno čelo. Žene su u argentinskom peronizmu već vodile glavnu reč. Setimo se samo legendarne Evite, druge žene Huana Perona. „Duhovna majka argentinske nacije” prerano je umrla, ali je po svojoj sposobnosti da s balkona Ružičaste palate zapali masu nadmašila sve potonje latinoameričke vođe.

Dilma Rusef (68) takođe je prva predsednica u istoriji Brazila, gde su žene donedavno mogle da računaju na glavnu ulogu samo u atraktivnim golišavim karnevalima. Bivša gerilka u prošlosti je nosila „kalašnjikov”, boreći se „muški” protiv desničarske vojne hunte, i nije to imalo nikakve veze sa živopisnim školama sambe. Nedavno su joj Brazilci poverili drugi predsednički mandat, iako je malo pre toga fudbalska reprezentacija na Mundijalu, usred Brazila, izgubila u polufinalu od Nemačke i to sa šest golova razlike u korist Germana. Mnogo šta iz biografije Dilme Rusef govori da je ova nekadašnja ljuta levičarka a sadašnja liderka levog centra čvršći borac od mnogih muških vođa. Iako pripada takozvanom slabijem polu, Dilma je u mladosti tri godine mučena u kazamatima vojne hunte i nikad nije odala nijednu informaciju. Bila je teško bolesna, lečena je hemoterapijom, izgubila je kosu, nosila periku, i sačuvala osmeh na licu.

Njen prethodnik popularni Injasio Lula da Silva plakao je „kao žena” kada je Brazil u Kopenhagenu nadigrao Čikago, Tokio i Madrid i dobio da bude prvi domaćin olimpijskih igara na latinoameričkom kontinentu. Ali njegovoj naslednici Dilmi Rusef pripao je teži deo posla. Ona je morala da istrpi zvižduke zbog ogromnih investicija u nepotrebno veliki broj sportskih objekata u koje su se dobro „ugradili” bivši funkcioneri.

Brazilska čelična lejdi bez razmišljanja je odlučila da otkaže ugovorenu zvaničnu posetu Vašingtonu kada se ispostavilo da je i njen telefon bio pod nadzorom američkih špijunskih službi. Malo bi koji muški predsednik bio spreman da otkaže ugovoreni susret sa američkim predsednikom, ali Dilmi je to išlo lako.

Nedavno je javnost videla njene suze, kada je komisija za istinu završila rad i objavila iscrpni izveštaj o torturi i ubistvima počinjenim nad neistomišljenicima u vreme vojne diktature (1964–1985).

Komisija je radila duže od dve godine i posle hiljadu ispitanih svedoka na više hiljada stranica detaljno opisala progone i mučenja kojima su bili izloženi pripadnici i simpatizeri levičarskih organizacija. Dilma do današnjeg dana nije mnogo govorila o mučenjima kojima je bila podvrgnuta, ali je pred komisijom u svojstvu svedoka rekla da su to „ožiljci koji te proganjaju čitavog života”.

Okolnost da je i predsednica Čilea Mišel Bašele (63) bila žrtva Pinočeove diktature ne može se nazvati slučajnošću. Na kontinentu gde su uz podršku Vašingtona vojne hunte najsurovijim metodama ućutkivale neistomišljenike, žene su pokazivale hrabrost i u najopasnijim vremenima. Mišel Bašele jedina je žena na mestu predsednika u istoriji Čilea i jedini čelnik koji je dva puta izabran na najviši položaj u državi. Njen otac bio je brigadni general koji se protivio Pinočeovom puču i zbog toga je ubijen u tajnom zatvoru. Zajedno s njim, bez ikakvih osnova su tamnovale njegova kćerka – sadašnja predsednica Čilea, i njena majka. Nema mesta da se u jednom tekstu opišu detalji spektakularne biografije Mišel Bašele, doktora pedijatra, poliglote, koja je u izgnanstvu u Istočnoj Nemačkoj i počela studije medicine.

Slično kao Dilma Rusef, ni socijalistkinja Bašele nije mnogo govorila o mučenjima koje je pretrpela u Pinočeovim kazamatima. „Nije to bilo ništa u poređenju s onim što su preživeli drugi, nikad mi nisu uključivali elektrošokove, pretili su mi da će ubiti moju majku, a njoj su govorili da će ostati bez kćerke”, ispričala je 2004.

Ako bismo noviju istoriju Južne Amerike hteli grubo da podelimo na muško-ženski svet, onda bi po toj šematizovanoj slici moglo da se zaključi da su vojne udare i teror nad sopstvenim stanovništvom sprovodili muškarci, a da su se takvim stradanjima suprotstavljale mnoge hrabre žene, koje su u pojedinim zemljama odigrale odlučujuću ulogu u razvoju dugosuzbijane demokratije.

Kako drugačije objasniti podatak da su žene danas predsednice gotovo polovini stanovništva Latinske Amerike. Ni ispred njih ni u njihovoj pozadini nema nijednog muškarca da im krči put ili štiti leđa. Predsednice Brazila i Čilea razvodile su se dva puta, Mišel Bašele je agnostik, ima troje odrasle dece, a jedno je rođeno u vanbračnoj vezi. Na sve to birači na najkatoličkijem kontinentu bili su spremni da zažmure kad su glasački listić ubacivali za Bašele i Rusef.

Ima kompetentnih autora koji veruju da su žene dospele na čelne položaje u Južnoj Americi jer se od njih očekuje da revalorizuju demokratiju i istovremeno znalački vode finansije, onako kako to čine majke kad prave račune za svoju porodicu.

Ali da li su žene manje sklone korupciji kada dođu na vlast? Na ovo pitanje još nema potvrdnog odgovora, čak ni među onima koji brane uspon žena ka najvišim funkcijama.

Ma kakva da će biti dalja politička sudbina tri latinoameričke predsednice, posebno je zanimljivo da nijedna od njih nema muža, pa stoga Brazil i Čile još nisu imali priliku da eksperimentišu sa institucijom prvog džentlmena u svom državnom protokolu. Nestor Kiršner kratko je obavljao tu dužnost pored svoje supruge predsednice. Ali srce mu je brzo popustilo i prerano je umro.

Komunizmu najodanije države Latinske Amerike nisu se proslavile po postavljanju žena na visoke funkcije. Za šezdesetak godina Kastrove revolucije nijedna žena nije dostigla vrhunsku političku funkciju u Kubi. Ni Čavesov bolivarski put u socijalizam 21. veka nije se proslavio po političkoj jednakosti među polovima. Venecuela je, s druge strane, na prvom mestu po broju lepotica izabranih za mis sveta. Revolucionari su oduvek voleli lepotice, ali su im vrlo retko dopuštali da se mešaju u njihove muške političke poslove.

Zorana Šuvaković