Počelo postrojavanje za Andrićev venac
Još je dve godine do predsedničkih izbora, a najave kandidatura i priče o njima pljušte kao da su ti izbori već na vidiku. Sredinom aprila Alternativa za Srbiju čak je objavila i da kreće u predsedničku kampanju sa Miroslavom Parovićem kao kandidatom. Na pitanje zašto su se sada odlučili na to, Parović najpre kaže „da je neophodno konačno Srbiji dati alternativu ovakvoj politici kakva postoji, i na poziciji i na opoziciji”, a zatim, navodi da mora obići državu uzduž i popreko, od Horgoša do Dragaša. „A da biste to uradili, morate da imate dovoljno vremena. Mi smo onda odlučili da krenemo na vreme, kako bismo bukvalno mogli da sa celom Srbijom razgovaramo direktno i kako bismo narodu objasnili da je alternativa moguća.” Uz to, on ukazuje i da su u Francuskoj, u kojoj bi predsednički izbori trebalo da budu takođe 2017, mnogi kandidati još prošle godine krenuli u kampanju.
Priču oko kandidature za predstojeće predsedničke izbore u Srbiji potegao je, još krajem 2013, Ivica Dačić, lider SPS-a, u to vreme premijer, izjavom da će se 2017. sigurno kandidovati, da bi se takva priča u poslednje vreme naročito „zavrtela”: Sanda Rašković-Ivić, predsednica DSS-a, izjavila je da se spremila da trči predsedničku trku; spekulisalo se da bi ombudsman Saša Janković mogao biti kandidat dela opozicije; Stanislava Pak-Stanković, savetnica predsednika Nikolića, ocenila je da iza medijskih napada na šefa države od strane Zorane Mihajlović stoji „njen cilj, pozicija premijera ili predsednika države” (što je Mihajlovićeva demantovala); Vojislav Šešelj, vođa radikala, zatražio je da se, pored pokrajinskih i lokalnih izbora planiranih za naredno proleće, održe i predsednički izbori, zbog, kako je naveo, kompromitovanosti Nikolića.
Šta se, zaista, krije iza ideja o kandidaturi za fotelju na Andrićevom vencu u vreme kada je aktuelni predsednik tek u drugoj polovini svog petogodišnjeg mandata?
Dragomir Anđelković, politički analitičar, misli da je od presudnog značaja za to što ličnosti žele da sebe i stranku pravovremeno etabliraju pričom o kandidaturi. „Srbi politiku doživljavaju personalno, kroz pojedince gledaju i na stranke. Odnosno ti pojedinci sutra mogu i da budu oni koji prave stranke. Tako da svako samokandidovanje ljudi koji su predsednici nekih stranaka ili su čak u stranci, puštanje tog glasa sada u javnost je nešto što tim ljudima ozbiljno diže imidž. Dakle, ta priča je prevashodno marketinški motivisana”, smatra Anđelković.
Ono što se trenutno dešava njega, međutim, ne iznenađuje. Jer, nije se, kako ukazuje, do sada dešavalo da jedna stranka ima takav rejting, odnosno da jedan čovek ima takav rejting, a da se zna da on ne namerava da se kandiduje za predsednika. „Za promociju je sada dobro istaći neku kandidaturu koja se direktno ne suprotstavlja Aleksandru Vučiću, koji je nosilac visokog rejtinga SNS-a, a predsednik Republike je zgodno mesto za to. Vučić nigde nije iskazao spremnost da se za to kandiduje i onda ljudi koji sada izlaze sa kandidaturama znaju da na neki način pucaju u nešto meko”, ocenjuje Anđelković.
I prema mišljenju Nevena Cvetićanina, iz Instituta društvenih nauka, osnovni razlog koji se krije iza najava za sledeću predsedničku trku jeste pokušaj da se pozicionira sopstvena stranka. „Zasad te najave treba posmatrati u uskom partijskom interesu onih koji ističu svoje kandidate, budući da je osnovni postulat politike, ne samo u Srbiji, već i svim u ostalim zemljama, pogotovu onim u kojima se predsednik bira neposredno, da svaka ozbiljna partija mora da ima svog predsedničkog kandidata. Međutim, samom kandidaturom najčešće svog lidera, partije, na neki način, ograđuju svoje izborno telo, drže ga aktivnim i vezuju svoju politiku za određenu ličnost”, kaže Cvetićanin, dodajući da je to najlakši način da se politika personalizuje. „Upravo otuda partije predlažu svog lidera za lidera Srbije. A, s obzirom na to da je prošlo više od pola aktuelnog mandata, ovo vam je kao u fudbalu kada se pripremaju timovi i za prelazni rok i za sledeću fudbalsku sezonu žele da se pozicioniraju”, objašnjava on.
Povodom nekih mišljenja da je razlog ranog nominovanja i to što se procenjuje da bi Nikolić bez podrške Vučića imao slabe šanse na tim izborima, ističe da u ovom momentu „niti od jednog niti od drugog aktera nemamo bilo kakvu najavu da će se njihov savez razvrgnuti i da oni nemaju međusobnu podršku”.
Na predsedničkim izborima, standardno, kako kaže, postoje tri grupe kandidata. U prvoj su oni koji imaju šansu da pobede (kao što su bili Boris Tadić i Tomislav Nikolić), u drugoj su oni koji su svesni da ne mogu da pobede, ali predstavljaju značajan faktor u našoj unutrašnjoj politici i žele da njihova stranka dobije određeni profit (recimo, Dačić), a u trećoj ljudi koji žele da na sebe skrenu pažnju (od potpuno komičnih i bizarnih, kao što je bio Šećeroski, preko krajnje egzotičnih, poput Jogi letača, do pristojnih, u koje ulazi jedan broj intelektualaca i njihova želja da budu vidljiviji javnosti). „Svako u te tri grupe zna koji su mu dometi. Sigurno Parović ne očekuje da će pobediti, već naprosto želi da se pozicionira i skrene pažnju na sebe”, misli Cvetićanin.