Samosvesno strpljenje

Gospodin Mejer pita: „Šta sprečava Srbiju i Republiku Srpsku da se ujedine?”. Odgovor je vrlo prost: gotovo parališući strah od nove agresije! Američka imperija je sa svojim saveznicima vodila protiv Srba seriju (ne)posrednih ratova, s ciljem da nepokorni srpski faktor bude ukroćen. Na nas se sručila čelična oluja kako bi protivno međunarodnom pravu, rezultatima svetskih ratova (koji osim na evropskom istoku nigde nisu poništavani) i tadašnjoj realnosti na terenu – po (samo)volji Vašingtona i nekih drugih evroatlantskih prestonica – na Balkanu bio uspostavljen „novi svetski poredak”.

Tokom pružanja žilavog otpora nesrazmerno jačim agresorima – i to u izuzetno nepovoljnim geopolitičkim okolnostima kada je i Jeljcinova Rusija klečala pred Zapadom – Srbi su ozbiljno postradali. Kako ekonomski, demografski, tako i psihološki. A kako naš narod kaže: „Koga zmija ujede i guštera se plaši”. S tim što je nas ozbiljno ranila prava geopolitička neman a ne obična zmija. Ako danas i ne može tako lako da nas direktno napadne, razvila je opsežne mehanizme da nam indirektno permanentno pravi probleme.

Na razne načine može da nas pritisne spolja i iznutra. Tu je posebno bitan evroatlantski propagandni aparat u Srbiji – satkan od niza medija, nevladinih organizacija, nezavisnih intelektualaca i organa – koji kada je punim kapacitetom aktiviran ima izuzetnu ubojnu snagu. Videli smo kako je prošla vlada Vojislava Koštunice i partija koju je vodio, kada je 2007–2008. godine, zbog nepristajanja na kosovsku kapitulaciju, protiv njih pokrenuta haranga. Oficijelni Beograd sada dobro zna šta metodama „mirnodopske agresije” Zapad može da mu uradi, odnosno da će se uvek naći oni koji će aktuelnu vladajuću garnituru zameniti po cenu pristajanja na još veću kolaboraciju. Zato se plaši da aktivno pokrene bilo koje pitanje za koje smatra da nije po volji Vašingtona i Brisela.

Kada je reč o razdruživanju BiH entiteta ili podeli KiM, mislim da je to – gle paradoksa – za sada čak i dobro. Evroatlantsko licemerje je bezgranično i vrlo je verovatno da se lukavo očekuje da neretko radimo suprotno onome što se od nas nominalno zahteva. Albanci sve glasnije traže ujedinjenje Albanije i Kosova, a uporedo se sve jače ljuljaju temelji Makedonije. Uveren sam da tu nije reč o albanskom srljanju već o nečijoj geopolitičkoj strategiji. U takvim okolnostima učestali su predlozi, poput Mejerovog, saopštenog u „Politici” (mada ne sumnjam u njegovu dobronamernost), da i Srbi zaigraju smelije, to jest da zatraže reviziju postojećih granica, kako bi bar nešto dobili. Ne znam da li je tu reč o nekom planu čiji je cilj uspostavljanje nekog još novijeg poretka na Balkanu ili pak samo o izazivanju još jednog razdoblja haosa, koje bi, primera radi, poslužilo kao izgovor za regionalno povećanje uloge NATO-a. No, siguran sam da Srbima nije namenjeno bilo šta dobro. Zato i ne treba da zbog mrvica (a samo sever Kosova je baš to) nasednemo na opasnu igru i uđemo u red onih koji generišu regionalnu krizu.

Za nas su i dalje jako nepovoljne geopolitičke, ekonomske, vojne okolnosti. Ako prihvatimo da delujemo kao takozvani remetilački faktor – a zatražimo li ono što se Albancima dopušta lako ćemo preko noći na tim osnovama biti satanizovani – oni koji su nam lomili ruke i dalje to lako mogu da urade. I da posle toga Albanci dobiju sve što hoće, a mi ni ono što nam se navodno nudi, a zato izgubimo ko zna šta sve drugo (Vojvodinu, RS, Rašku oblast). Stoga, Srbija za sada treba dosledno da bude na liniji odbrane statusa kvo (makar on bio i rezultat nepravde prema nama iz prošlosti to jest nelegalnog rasturanja Jugoslavije). Izvorni dejtonski poredak za BiH i Rezolucija 1244 OUN, za nas moraju da budu nedodirljivi. Razume se ne zato što u (geo)politici postoje „sveta pisma”, već što nam se isplati da do daljnjeg budemo na tim pozicijama.

Sadašnji globalni nasilnici – koji su, za razliku od neskrivenih imperijalnih sila prošlosti, stvari doveli do šizofrenog raskoraka između brutalnosti i ispraznih humanističkih priča – u svom geopolitičkom lutkarskom pozorištu i sami moraju da se drže neke podele uloga. Makar zbog svog javnog mnjenja. A na nama je da pazimo da nas ne prevare da zaigramo onu ulogu koju je lako preko noći ocrniti i tako dobiti izgovor za neki vid nove agresije. Važno je da Srbi znaju šta je njihovo i strpljivo čekaju povoljnu priliku da se za svoje izbore. U protivnom srljamo u propast isto koliko i ako odemo u drugu krajnost, a nju čini nacional-mazohističko odricanje od sopstvenih interesa!

Politički analitičar