"MI SMO VAŠI PRIJATELjI"

Ne znam da li je neko već napravio to poređenje. Asocijacija je, naime, toliko nametljiva da je malo verovatno da je niko nije uočio. U filmu "Mars napada", crnohumornoj parodiji na večitu temu invazije vanzemaljaca, ima scena koja neodoljivo podseća na način na koji Sjedinjene Države vode politiku prema Srbiji, kao, uostalom, i većem delu čovečanstva.


U ovom karikaturalnom rimejku "Dana nezavisnosti" opisuje se "bliski susret" Zemljana sa napadačima iz svemira, pri čemu je meni najinteresantniji i najbizarniji način na koji komandant marsovaca ("ambasador") i njegovi pratioci monotonim, sintetizovanim glasom neprestano izgovaraju: "Dolazimo u miru", "Mi smo vaši prijatelji" – i u isto vreme mahnito pucaju iz nekog čudesnog oružja koje sve pretvara u prah. Tako i jato "golubova mira", puštenih u nebo u čast istorijskog susreta, kao i gomilu euforičnih novinara, hipika i mirovnih aktivista okupljenih da uživo prisustvuju ovom "susretu svetova" i trijumfu međuplanetarnog multikulturalizma.

U ne manje simptomatičnom nastavku priče, posle početnog šoka, američki državni vrh razmatra dalje poteze i zaključuje da je očigledno došlo do nekog nesporazuma ("možda golub i maslinova grančica kod njih predstavljaju nešto drugo nego kod nas?"), da ne treba donositi prenagle zaključke u pogledu rđavih namera marsovaca, te da svakako treba pružiti još jednu šansu miru i uz još truda došljake sa planete rata uveriti u sopstvenu dobru volju.

Zato pozivaju visokog gosta da se ispred marsovske delegacije obrati kongresu i priča se ponavlja – sprženi kongresmeni, uništene zgrade – posle čega je konačno ipak splasnula i mirotvoračka atmosfera u redovima predsednikovih multikulturalno nastrojenih savetnika.

Razume se, na kraju balade napadači s Marsa biće proterani, a čovečanstvo spašeno – barem do narednog filmskog iskušenja. Ali, opisana scena u kojoj agresori sa Marsa poput navijenih lutaka izgovaraju ono čuveno "We come in peace" i pri tome pucaju na sve što im se nađe na putu, dolazi mi u sećanje svaki put kad gledam kako odlazeći američki ambasador Majkl Polt, ali i drugi visoki američki zvaničnici od Danijela Frida do Nikolasa Bernsa i Frenka Viznera, prilikom svojih čestih istupa i prečestih poseta, neprestano ponavljaju svoju jednoličnu i sve otužniju mantru – "Mi smo vaši prijatelji", "Nadgledana nezavisnost prema predlogu posrednika Martija Ahtisarija je za sve najbolje rešenje".

Istina, ovi naši "prijatelji", srećom – još uvek – ne pucaju. Ali se često ponašaju kao da su pali s pomenutog Marsa, dok nas, s jedne strane, uveravaju u svoje dobre namere i istovremeno ubeđuju kako je u našem najboljem interesu da Kosovo što pre postane nezavisno. Ne gubeći vreme, baš kao pravi prijatelji, svim sredstvima neprestano rade na tome da nas smesta "oslobode" tog kosovskog balasta ("ionako ne biste znali šta da radite sa dva miliona kosovskih Albanaca"). I još, pri tome, valjda da ne bi bilo nikakvih dilema u pogledu pomenutih prijateljskih namera, čine sve što je u njihovoj moći da Bosna i Hercegovina bude što jedinstvenija, Crna Gora što nezavisnija – a Vojvodina što autonomija.

Preterivanje? – Plašim se da nije. Antiamerikanizam? – Ni na kraj pameti. Teorija zavere? – Ni slučajno. Naprosto realizam. Čista empirija, mrvica zdravog razuma i elementarnog samopoštovanja.

Ko ne bi voleo da mu je, recimo, Bil Gejts prijatelj, da ga voli Šeron Stoun – ili makar Majkl Daglas? Međutim, budući da većina od nas nije te sreće, moramo se zadovoljiti onim što je realno – prijateljima sa posla, rođacima iz unutrašnjosti, kasirkom iz obližnje samoposluge, ili drugaricom iz školske klupe.

Slična je stvar sa državama i narodima. Ko ne bi voleo da za saveznika ima najveću svetsku silu? Tim pre što su generacije onih koji trenutno vode glavnu reč u srpskoj politici i javnom životu suštinski formirane u snažnom vesternalističkom duhu, koji je, delom autentično, a delom iz otpora komunističkoj dogmi, potencirao jedan gotovo kultni odnos prema tradiciji američkog liberalizma i "američkog načina života".

Poznajući veći deo srpskog političkog establišmenta, smeo bih staviti ruku u vatru da bi – možda sa izuzetkom Tome Nikolića, premda je i on početkom devedesetih imao svoju "atlantsku" i amerikanofilsku fazu – svi oni više voleli da u tekućem kosovskom sukobu imaju SAD na svojoj strani. Ili makar da mogu računati na koliko-toliko izbalansiraniji i neutralniji stav Sjedinjenih Država po tom pitanju. Ali ne mogu. I to je realnost pred kojom više ne vredi zatvarati oči. Baš kao ni zaludno maštati o Šeron i Majklu – tim pre što ni oni više nisu ono što su bili početkom devedesetih. I s tom razlikom što nam pomenuti glumački dvojac nije naneo nikakvo zlo. A američki prijatelji, nažalost, jesu.

Zato je potrebno mnogo gluposti, mnogo para ili mnogo mazohizma da bi se čak i u ovoj današnjoj srpskoj političkoj eliti našla kritična masa onih koji su spremni da padnu na takve "marsovske" izlive američkog prijateljstva. Uzalud "američki kutci" po srpskim gradovima, zalud "nagrade za istraživačko novinarstvo" koje dodeljuje američki ambasador, zalud bilbordi i neukusno reklamiranje pojedinih humanitarnih akcija, zalud Njujork tajms u Politici, zalud neki korisni projekti USAID-a...

Koliko je Srbiji stalo do dobrih odnosa sa Amerikom i preko čega je njena politička elita zbog toga sve spremna da pređe, mogli smo se uveriti više puta tokom ove decenije. A oni koji iz bilo kog razloga podgrevaju iluziju da Srbija – na primer, povodom Kosova – može i treba da učini još nešto više, ma kako se predstavljali i zvali, ne žele dobro ni Srbiji ni srpsko-američkim odnosima. Poltov naslednik i oni koji će ga ovamo poslati to bi morali imati na umu.