Engleski Don Kihot

Na Dan zaljubljenih, neki Beograđani večeras će uzdisati u „Sava centru”. Ko zbog ljubavi a ko zbog dobre igre koja se očekuje u „Don Kihotu”. U baletu, u kome ljubav ionako trijumfuje, osim beogradskih igrača, publika će moći da vidi – u glavnim rolama – i goste iz Londona. U liku Kitri biće to Asta Bazevišut (Engleski nacionalni balet), dok je Bazil David Makateli (prvak Kraljevskog baleta). Litvanka i Gruzijac prvi put partneri, u Beogradu, u kome dosad nisu bili. Svoju je posetu našem gradu Makateli morao malo da skrati, prekine je na nekoliko dana. Čekao ga je let preko Atlantika, pozvan je u Njujork na gala koncert „Baletske zvezde 21. veka”. Ovakvo sazvežđe igre razlog je više da bolje upoznamo večerašnjeg Bazila, u „Don Kihotu” u koreografiji čuvenog Vladimira Vasiljeva.

U vašem spisku predstava uglavnom je klasični repertoar. Kako je, u igračkom smislu, izgledao taj prelazak sa Istoka na Zapad?

Ja sam učio tehniku ruske škole. Moj otac, takođe prvak, bio mi je prvi učitelj. Posle Tbilisija došla je Moskva, a na takmičenju u Lozani nagrađen sam stipendijom za školovanje na Akademiji Kraljevskog baleta u Londonu. Desilo se da je moj pedagog u Londonu bio Rus iz Sankt Peterburga, tako da taj prelazak ja nisam doživeo kao nekakav potres. Jeste engleski stil malo drugačiji od ruskog, ali za mene je klasični balet uvek – klasični balet. Najveće razlike su u pristupu i u koreografijama.

Koja su koreografska imena najprisutnija u vašoj igračkoj karijeri?

Kenet MakMilan, Frederik Ašton, puno sam radio Balanšina... Isprobao sam se u različitim koreografijama, ali najviše volim da budem klasični igrač, premda je to i najteže. Za mene lično, teška je i moderna igra, jer u onom sovjetskom periodu mi je nismo ni učili. Igrao sam ja i Nača Duata, Forsajta... Za mene je to uvek nešto novo, zanimljivo. Ipak, ja preferiram svoje klasične role, sve ih volim. Ali, ako bih neku stavio ispred svih drugih, onda bi to bio neoklasični „Onjegin” Džona Kranka.

Šta biste rekli o vašim partnerkama na sceni?

Ja sam jedan srećan igrač. Prvu „Žizelu” odigrao sam sa velikom Ninom Ananiašvili, u našem rodnom Tbilisiju. Bio sam partner i Darsi Basel, u baletima „Pepeljuga”, „Omaž kraljici”, „Manon”, pa Poline Semjonove, prvakinje Baleta berlinske Štacopere, sa kojom sam, recimo, igrao „Uspavanu lepoticu” u Kaliforniji. Tamara Roho i ja bili smo „Romeo i Julija” u Londonu... Kažem za sebe da sam „srećan partner”.

I vaša supruga Natalija Kremen je balerina. Koliko ste partneri i na sceni?

Prošloga leta igrali smo „Žizelu” na gala koncertu. Sledeće godine planiramo i „Romea i Juliju”, opet za gala. Natalija, međutim, igra u Engleskom nacionalnom baletu, u kome je i Asta. Nekad je bila solista u „Stanislavskom” u Moskvi, u kojoj se trenutno oporavlja od povrede.

Koliko danas igrate na istoku?

Pet godina nisam bio u Gruziji. Takav je moj raspored. Ali, putujem dalje na istok, već dva leta igram u Japanu.

Vaša porodica prava je baletska dinastija?

Moj otac ima danas škole u Americi, a i deda, majčin otac, takođe je bio prvak. I majka mi je bila balerina, i sestra je to. Baka mi je, doduše, bila operska pevačica. Svoje potomke ne bih voleo da vidim u baletu. Nije lako ići tim putem.

Kakvo se društvo okupilo na gala koncertu „Baletske zvezde 21. veka”?

Svetlana Lunkina i ja partneri smo u baletu „Silfida”. Iz njenog Boljšoja su i Marija Aleksandrova i Nikolaj Ciskaridze, zatim su tu pariske zvezde Hoze Martinez i Anjes Letesti, pa Ronald Savković iz Berlina, Dejvid Holberg iz Njujorka... Nakon gala koncerta čeka me limuzina u kojoj se presvlačim, skidam šminku i na aerodromu ulazim u avion, da bih stigao na generalnu probu u „Sava centru”.

I još samo o partnerki sa kojom prvi put igrate...?

Poznanici smo, ali, eto, desilo se baš ovde prvi put igramo. Ne slučajno. Izabrao sam je jer u njen kvalitet ne sumnjam. Možda je ovo početak moje saradnje sa Astom Bazevišut.