Dva pokreta – oba poražena

Dragoljub Mihailović, smatra se neosuđivanim, a presuda Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ od 15. jula 1946. protiv njega poništava se. Sud je utvrdio da Mihailović nije imao fer suđenje i da je osuđen iz ideoloških i političkih razloga. Njegovo suđenje i likvidacija, bez oznake grobnog mesta i zapisnika o egzekuciji, ali ne samo za njega, već i za nekoliko vojnih i političkih lica koja su takođe osuđena na smrt u istom procesu, u suštini je osveta pobednika.

Istorija je puna takvih primera ali se retko dešavalo da posle sedamdesetak godina još živi i s imenom Draže Mihailovića se identifikuje jedan broj, pre svega, Srba. Kako to da posle 50 godina nesmetane i ničim nesputane vladavine pobednika, komunista, i na stotine hiljada napisanih stranica, brojnih doktorata, malih i velikih karijera, ne samo da nije dokazana, odnosno da deo javnosti nije ubeđen u izdaju Draže Mihailovića, njegovu saradnju s okupatorom, i zločine, kojih je bilo, a za koje se on tereti, a on i na suđenju izjavljuje da takve naredbe nije davao, nego da su vršeni ili bez njegovog znanja ili van njegove kontrole.

Mihailović je posle presude gerilac u 1941, koji je, odbivši da kapitulira, stvorio pokret otpora protiv okupatora. U jesen iste godine zajedno s partizanima drži skoro čitavu zapadnu Srbiju, u 1942. đeneral Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministar vojni, priznat, hvaljen i slavljen od Saveznika, posebno Britanaca i SAD, u 1943. u komplikovanim unutrašnjim i međunarodnim odnosima, posebno odnosima između Britanije i SSSR, odbačen a podrška Britanaca polagano prelazi na partizansku stranu, uglavnom zbog neaktivnosti a ne saradnje s okupatorom.

U 1944. uslov Britanaca je da ne bude u vladi a da ga se i kralj Petar odrekne i pozove narod pod Titovu komandu. Mihailović je 1944. i 1945. napušten i od Britanaca i od Amerikanaca i od vlade, ali ne od saboraca, koji su zajedno s njim ili stradali ili izbegli. Ukratko, vođa pokreta koji je poražen. Podržavan, hvaljen, unapređivan i odlikovan, a onda propagandno optužen, napušten, izdan, poražen, lovljen i uhvaćen i, konačno, streljan. Bez grobnog mesta.

Teško mi je kao istoričaru da razumem do kraja o čemu mi to raspravljamo i delimo se, zašto se opredeljujemo i posle 70 godina. Zašto smo dozvolili da verujemo u konstrukciju istorije, u laž kao istinu, a zašto istoriju shvatamo kao bojno polje sećanja, zašto u današnje odnose i lične motive učitavamo događaje od pre 70 godina. Kako su pomešani pojmovi i napravljena pojmovna zbrka oko toga šta je i ko je ustvari četnik, kako se Draža izjednačava s Pavelićem, Hitlerom i Musolinijem, zašto se preko četnika satanizuje srpski narod ili njegov deo.

Nemačke poternice za Mihailovićem i Brozom iz 1941. godine 

Zašto se samo Srbima nameće da u ratu 1941–1945. ima da ginu do istrebljenja – ilisu izdajnici – ato se ne traži na takav način ni od Belgijanaca, ni od Čeha, Hrvata?... Kako se u zapadnim republikama termin četnik proširio na sve Srbe koji brane golu egzistenciju? Zašto se u medijima uvek pojavljuje slika ispred suda, a ne ona u sudu, i obraća pažnja na šačicu jednih ili drugih fanatika ispred suda? Zašto se ne razgovara o činjenicama nego se prenose utisci, mišljenja, incidenti, opredeljivanja? Problem je u tome što se antifašizam redukuje samo na partizane, na jedan pokret, na jednog vođu, jedinog maršala. A šta je od tih tekovina danas ostalo?

Nema smisla praviti nivelacije između Draže i Pavelića. To je možda politički korisno, ali provereno kroz istoriografiju netačno. Draža je gerilac, Pavelić predsednik priznate i pod okupatorima Nemcima i Italijanima stvorene NDH. Draža nema efektivnu vlast, Pavelić svu. Draža se bori protiv okupatora, kako zna i ume, i za očuvanje jugoslovenske države i priznati je predstavnik vlade a Pavelić se bori protiv Jugoslavije, stvara etnički čistu NDH i aktivni je saradnik okupatora.

Draža je potčinjen vladi u Londonu u kojoj kao potpredsednik sedi predstavnik legitimne hrvatske vlasti. Pre nego što je postao predsednik kraljevske vlade, Hrvat ban Ivan Šubašić upoređivao je Dražu s Markom Kraljevićem, smatrajući da ga se Srbi nikad neće odreći.Draža niti učestvuje u Holokaustu, niti stvara logore smrti i koncentracione logore. Politika NDH je istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. Za okupatore s kojima navodno sarađuje, Draža je bandit, odmetnik protiv koga se pokreću akcije i raspisuje nagrada za likvidaciju. Konačno, Draži je suđeno i pogubljen je. Paveliću nije. Umro je prirodnom smrću u Madridu.

Dobar deo strane i domaće istoriografije daje za pravo Srbima da smatraju da su imali dva antifašistička i antiokupatorska pokreta, dva koncepta, dve ideje organizacije i preuređenja države, dvojicu vođa, jedan pobednički, drugi poraženi. Između opredeljivanja za Tita ili za Dražu, da li si za ili protiv, postoji hiljadu možda. Sa stanovišta stvarnosti i budućnosti srpskog naroda i države, danas su i jedan i drugi pokret poraženi.

*Istoričar