Nema istorije pod verbalnim deliktom
„Istoriju treba ipak prepustiti samo istoričarima” – piše g. Lazanski. Da, ali tamo gde istorija, tj. istoriografija – postoji. Nažalost, ona u totalitarnim režimima, kao što je bila socijalistička Jugoslavija, ne postoji, jer u njima nema slobode govora. Slobodno bavljenje istorijom Drugog svetskog rata tada je bilo strogo kažnjivo. Postojao je verbalni delikt, zloglasni član 133 Krivičnog zakonika SFRJ. Postojala je zabrana protoka informacija: knjige i novine iz inostranstva, u kojima se iole kritički piše o komunistima, smatrani su neprijateljskom propagandom, zbog koje se išlo na robiju. Postojao je čak i Zakon o zaštiti imena i lika Josipa Broza Tita.
Ako sve ovo možemo razumeti, jer totalitarizmi su takvi kakvi su, zaista je teško objasniti kako je moguće da se i 2015. na katedrama za istoriju u Srbiji za Drugi svetski rat koristi udžbenik pisan 1978. godine? Pisan u vreme kada je diktator bio živ i kada se istorija pisala po sledećoj šemi: diktator održi govor na Kongresu KPJ, a „istoričari” to posle razrađuju.
Teško je razumeti i tolike povike protiv „istorijskog revizionizma”. Kažu: istorija je već napisana, a revizionizam je negativna kategorija. Kao da smo zaboravili sva ona dovijanja iz 1980-ih kako pomeriti granicu slobode za makar jedan odsto, a da se ne dospe na robiju.
I sam g. Lazanski, kada kaže da istoriju „prepustimo istoričarima”, očigledno misli na istoriografiju (tj. propagandu) iz Titovog doba, jer je u njegovom tekstu teško naći makar jedan tačan podatak, što je upravo obeležje pomenutog doba.
Ne da je nesporno kako je general Mihailović sarađivao s Nemcima i Italijanima već je obratno: Tito je sarađivao s Nemcima od aprila do 22. juna 1941. i od marta do 17. maja 1943, kao i sa ustašama, skoro tokom celog rata. Sastanak Pavelićevog ličnog izaslanika Nikole Rušinovića sa Titom januara 1943. predstavlja kontakt na najvišem nivou zabeležen tokom celog rata između dve strane (Osovina / Saveznici). Kontakt je bio prijateljski: Pavelić je tražio od Tita samo da ne dozvoli da Srbi preuzmu kontrolu u KPJ i imaće svu njegovu „potporu”.
NIN je pre nekoliko dana objavio još jedan novootkriveni sporazum između ustaša i komunista.
Postoji barem pet nemačkih dokumenata da su se ustaška Crna legija pod komandom Francetića i Prva i Druga proleterska brigada pod komandom Koče Popovića marta i aprila 1942. borile „rame uz rame” protiv četnika majora Jezdimira Dangića i kapetana Dragoslava Račića u istočnoj Bosni. Ustaše su pri tom redovno snabdevale partizane municijom. Podsetiću g. Lazanskog da se nikada nije desilo da se četnici i ustaše zajedno bore protiv partizana. Četnici i ustaše su bili i ostali najveći neprijatelji.
Aprila 1941. vojska nije kapitulirala. To je bila samo nemačka propaganda, koju su kasnije komunisti prihvatili. General Kalafatović je bio zarobljenik i njegov potpis je zato bio nevažeći. A potpisao je samo to da ovlašćenje za pregovore o primirju, dakle ne o kapitulaciji, prenosi na Cincar-Markovića (tada bez funkcije) i generala Jankovića (još jedan zarobljenik).
Kraljevina Jugoslavija i njena vojska postojali su tokom celog rata: bili su međunarodno priznati, imali su slobodnu teritoriju itd. U verziji g. Lazanskog, Kraljevina je bila legitimna samo onda kada je kralj rekao generalu Mihailoviću da stane pod Titovu komandu, što je uskoro porekao, ali ni taj podatak nije poznat u istoriografiji koju priznaje g. Lazanski.
Nisu se Mihailovićevi četnici legalizovali kod generala Dankelmana 6. septembra 1941. Toga dana je počela nemačka Operacija „Mihailović” na Ravnu Goru. „Antikomunističku dobrovoljačku miliciju” Italijani su osnovali posle niza molbi srpskih lidera iz zapadnih krajeva. Više od 100.000 Srba potpisalo je peticiju da se Bosna i Hercegovina priključe Italiji, tj. da izađu iz sastava NDH. Ova peticija nije uvažena, ali je osnovana pomenuta milicija kako bi se, prema rečima generala Luzana, Srbi zaštitili od Pavelićevih hordi. Zbog Nemaca, piše dalje Luzano, milicija je morala biti maskirana antikomunističkim imenom. Naravno, ona se kasnije borila i protiv komunista, tj. protiv još jedne hrvatske formacije: tzv. Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske, koju su do kraja 1943. većinom činili Srbi, ali kojom su komandovali Hrvati, usmeravajući je na druge Srbe.
Nadam se da će ovih nekoliko napomena inspirisati g. Lazanskog da se ozbiljnije pozabavi ovom temom.
Književnik i publicista, autor više knjiga o Drugom svetskom ratu, Kragujevac