Neženja Mirče

Znam u kom se selu u slivu Zapadne Morave to dogodilo – ali neću da kažem. Kao da sam i sam nešto skrivio – strah me je i sramota. Ćutim u kojoj se pitomini i blagodeti nedavno razlegla zvonjava sa seoske crkvice. U kojoj se sem poslednjih decenija – vekovima venčavalo i krštavalo. Još mi je u nozdrvama miris vrelih voštanica. Pamtim tupi i zlokobni tutanj teške ilovače po čamovini. Lelek unesrećene majke i zapomaganje gologlavog oca – ne daju mi mira. Ne zaboravljam beznadežne zamućene poglede i mrenu propasti u njihovim isceđenim očima. Baš kao kod ribe tek izvučene iz vode, kojoj život iz oka neumitno čili i nestaje.

U selu od koga je i bog digao ruke – a kamoli država, još jedna kuća se gasi i zatire. Bez nade da se u toj avliji ikada začuje dečji plač, da se na žici razapetoj od komke do stare vidovače jabuke – na prolećnom lahoru zanjišu pelene. Nesrećnik i čovekoljub koji sam sebi presudi – sahranjuje se bez tamjana i „večnaje pamjati”. Smem da kažem da se pokojnik koji je digao ruku na sebe zvao Miroslav, a iz milja – sva dolina do Morave i sva vrlet prema Glediću – zvala ga je Mirče. Toliko je dobar čovek bio.

Ako je u Srbiji sa njim bilo 250.000 neženja – sad ih bez njega ima 249.999! Mirče – koji je pre vremena i svojom voljom otišao na onaj svet – za svojih 40 godina ni jednom se nije ženio. Ako se ne računa to što je dovodio jednu od Tutina. Bila je puna dva dana kod njega – i pobegla sa lepuškastim mlekadžijom koji je skupljao mleko po selu. A onda se proneo aber da je pobegulja iz Tutina viđena u nekoj pečenjari pored Ljiga kako preko dana radi kao konobarka, a uveče oblači usko i kratko aljinče i sa mikrofonom u rukama vrcka po celu noć na umašćenim stolovima. „Bolje i to – nego da mlati motikom po ceo bogovetni dan po kukuruzu“, komentarisali su preplanuli seljaci sa flašom ledenog piva u hrapavim šakama.

Hteo je Mirče da se ženi – nije da nije. Išao je u grad, svakog petka u Kraljevo na pijac – kad je glavni pazarni dan, često i do Milanovca i u Takovo na Cveti – obavezno. Dugi niz godina ni jedan vašar nije propuštao, niz Moravu sve do Stalaća. Čuo je Mirče da na Pešteri neženje dovode devojke iz Albanije, pisao je pisma udruženju „Stara Raška“, slikao se mnogo puta kod „Foto Nevena“ u varoši, samo glava i cela figura. Vadio je iz katastra sve friške tapije – slao je društvu „Seoski prag“ u Šapcu. Čitao je u novinama da oni dovode udavače iz majke Rusije, iz Kazahstana i Moldavije. U pismima koje je godinama slao na sve strane, zaricao se da je „dobrostojeći, da ima kravu i traktor, da kod njega mlada ništa teže od kašike dizala ne bi, da bi bila bela kao sir, da je sunce ne bi videlo – da bi samo majci pomalo pomagala oko kujne, i to – ako hoće. Ako neće, ne mora ni to“. Uzalud. Godine su prolazile, a Mirče je tonuo u samoću i beznađe. Dok nije ogrezao u njemu. Onda je počeo da pije. Više nego što bi bilo normalno. Nije pio iz zadovoljstva i što mu se htelo, nego onako – iz derta, iz inata i iz muke. Kao da je hteo da sam sebi naudi. Kad mu je prošle godine za Svetu Trojicu, koju kao bogomolju slavi celo selo, mati kazala „Mirče, blago majke... batali piće, niko ti nije bio ćelav, ni otac, ni deda – a ti oćelavi sve. Ne vidim najbolje, oćoravila sam, al’ rekla bi, da si počeo i da sediš... Nema od čega drugog nego od pića“... Mirče se od te Svete Trojice nije treznio sedam dana. Iz kuće nije izlazio, samo je sedeo za astalom u gostinskoj sobi i pio. Dok je bilo piva, pio je pivo, a onda prešao na vino, pa na rakiju...

I kao da je đavo tikve sadio – baš tih dana, zalajali kučići po selu, hoće da se otkinu s lanca – iz Elektrodistribucije došli da seku struju onima koji duguju više od 5.000 dinara. Mirče je dugovao 5.820. Kad su došli da se sa kleštima popnu na banderu ispred njegove kapije – Mirče se razgoropadio. Mrava u životu nije zgazio, ali tada mu je prekipelo. Neko je morao da mu plati za sve. Za to što mu je majka izlomila kuk, a nema ni pomena da ode na operaciju. Za to što mu je procurila centrifuga na bubnju peraće mašine, koji je on krpio nekoliko puta i više nije moglo. Što mu je freza crkla a nema od čega da kupi novu, što mora dva puta nedeljno starim neregistrovanim pezejcem da vozi oca u bolnicu. Tri puta su ga hvatali saobraćajci i skidali mu tablice, ali on nabavi druge – i opet tera, jer njega tera muka. Po katastru Mirčetov otac ima nešto preko pet hektara, a ko ima preko pet hektara zemlje sanitet mu ne dolazi da ga vozi na dijalizu. Niko te ne pita što su to utrine, vrzine i bagrenjaci – dve njive za kukuruz, jedno vinogradče koje nisu iskrčili i nešto nizine pored potoka za baštu.

I tako, tog dana po Svetoj Trojici, kad su došli da seku struju, iščupao Mirče koc iz tople leje – i jednom što je nosio penjalice za banderu razbio glavu, a drugi što je šoferirao na sud je doneo potvrdu iz doma zdravlja da su mu napukla dva rebra. Moglo je i da se plati, 3.000 dinara po jednom danu, al’ Mirče nije imao 90.000 dinara – pa mu nedavno došlo da odleži trideset dana zatvora. Pet dana pre nego što je trebalo da se javi na robiju – prekrila ga je crna zemlja.

Otac i majka su bili u nizinama, u bašti – plevili su krompir. On je ostao pod vajatom da na traktoru razmontira veliku zadnju gumu. Ne da je zameni, jer novu nije imao, nego da je skine, pa da je zakrpi – i da udari bajlak. Hteo je, pre nego što ode u ’apsu, da za starce navuče kola drva iz planine. Gde to može – sam čovek, ma koliko da je jak. Više od pola dana Mirče se mučio, al’ nije išlo. Guma zapekla za bandaš – a on još zarđao... Mučio se, krvopatio, natezao, pokušavao i na prekret. Ne vredi – nije išlo. Onda je uzeo parče kreča i na traktorskoj gumi napisao: Ej živote... Skote.

I uradio to. Skinuli su ga sa tavanske grede – jedva. Toliko je zategao zavezak na vratu da su morali kosom da iseku konopac. Kažu da je ličilo – kao da se Mirče smeškao...

Glumac, reditelj i scenarista