Ožiljci iz logora smrti

Prokuplje – U kući na sunčanoj strani Borovnjaka, odakle pogled puca na čitav grad i okolinu, živi Slobodan Rakić (92), jedan od najstarijih Prokupčana.

– Apostol, moj deda po majci, poživeo je 130 godina. Očeva majka je umrla u 105. Mi smo poreklom iz Peći, čvrsti smo. Deda Raka, koji je 1903. bio narodni poslanik, i njegov sin Đorđe pali su u borbi sa kačacima. Opkoljeni, borili su se dok su imali metaka, a poslednje kuršume su ispalili u sebe – kazuje nam Slobodan, koji se upravo vratio sa obeležavanja dana proboja logora na Crvenom krstu u Nišu. Ne voli, veli, da se seća svega kroz šta je prošao. Samo je jednom posle rata bio u Norveškoj, da poseti mesto logora u kojem je bio zatočen više od dve godine. Spao je, kaže, na 37 kilograma.

– Meni je, izgleda, ovaj mesec sudbinski važan. Rodio sam se 17. februara 1917, a krajem meseca internirali su me sa majkom, dva brata i dve sestre u Bugarsku, negde kod Plovdiva, kažu. Posle su nas pešice terali do Žagubice, gde smo dočekali oslobođenje. Otac Radojko, zvani Pećanac, ranjen je 1915. kod Bitolja, a 1943. godine ubiše ga Bugari – priča za „Politiku“ Slobodan.

– Služio sam kraljevu vojsku u specijalnim jedinicama za borbu protiv padobranaca. Posle kapitulacije 1941, sa oružjem sam otišao u šumu. Mi smo oslobodili Prokuplje već 9. oktobra te godine. Tad smo se zvali „narodna vojska“, a tek posle partizani. Bio sam i na sastanku sa Boškom Pažinom, tada poznatim rukovodiocem otpora, u Maloj Plani. Kada sam se vratio kući, pred kapijom vidim žandarma, sporednim ulicama dođem do centra i uđem u berbernicu. Uto upadoše tri žandarma, vezaše me i odvedoše u njihovu stanicu. Bilo je to 23. februara 1942. Odmah su počeli da me tuku, tražeći da priznam da sam bio u Maloj Plani i da kažem gde mi je oružje. Tako tri dana i dve noći, ali ništa nisam odao. Posle su me prebacili u Leskovac, u neki podrum pun vode. I opet batine. Kad su doznali da se spremamo da pobegnemo, Nemci su nas saslušavali danima, sećam se da me je jedan od njih, koji je govorio srpski, tako udario da sam odmah pao – govori Slobodan Rakić, a iz sećanja mu izranjaju slike iz niškog logora na Crvenom krstu, na lokve krvi pobijenih zatočenika, koji su pokušali proboj ograde. Seća se da je danima trajalo putovanje od Niša do Beograda, u vagonima za stoku, odakle su prebačeni na brod kojim su Dunavom stigli do Beča, pa vozom do Šćećina, na Baltičkom moru, pa probijanje kroz fjordove i zalive preko Švedske do Norveške i pešačenja do mesta čijeg se imena jedva seća – Medlin, misli da se zove. Ali se seća baraka, kupanja u ledenoj vodi, seća se rada do iznemoglosti. A radili su, kaže, na kopanju raka: oko sto metara dugačkih rovova, desetak širokih i dva-tri metra dubokih. Tu su bacani leševi logoraša, a zatrpavani kamenjem i smrznutom zemljom. U sobi ih je bilo 76 kad su došli, a samo sedam je dočekalo slobodu. Umalo da ne bude među preživelima: dogodilo se, jednom prilikom, da ga stražar upita koliko ima godina. Ne razumevši pitanje na nemačkom, odgovorio je: „Nema ovde jarića“. Stražar je mislio da mu se Slobodan ruga, pa ga je bajonetom ubo u stomak, pa u butinu, pa u glavu... Da bi se odbranio, golom rukom je uhvatio bajonet, uto su pritrčali ostali stražari i tako se izbavio. Ožiljci od uboda vidljivi su i danas.

– Poslali mi nedavno neke pare preko banke. Nisam hteo da podižem taj fašistički novac. Neka moji naslednici, ako hoće, uzmu kad ja umrem – kaže Slobodan, koji ima četiri ćerke, i s ponosom ističe da ih je sve iškolovao od svog limarskog zanata. I dve je kuće podigao.

Slobodan živi sam otkako mu je preminula supruga Jelisaveta. Na rastanku, ispraća nas uz reči koje su njegov životni moto: „Smrt beži od onih koji se nje ne boje. I radite. Ja od 24 sata dnevno radim 22.