Vučić i Toma: klizanje na platformi

Da li se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić slažu da se ne slažu ili se ne slažu da se slažu? Da li se premijer i predsednik nalaze u takozvanom procesu ozbiljnog razmimoilaženja mišljenja ili je njihov nagoveštaj sukoba oko alhemičarskog dokumenta platforme za Kosovo i izbora između Moskve i Vašingtona samo obična predstava za radne ljude i građane koji, umesto pljeskavice, grizu svoje prste? Te se otuda, da se ne bi primetila razlika između prsta i pljeskavice, Toma i Vučić klizaju na platformi?

Možda je na sceni upravo, kako bi to Mira Marković nekada nazvala, recept mirnog jednopartijskog pluralizma kada je prva drugarica tadašnje Srbije verovala da se demokratija može ostvarivati samo u jednoj stranci u kojoj bi ipak bila dozvoljena različita mišljenja. Mada će se mnogi setiti i kako je na početku višestranačja Sloba igrao veliku predstavu, u kojoj je tadašnji šef DB-a Jovica Stanišić bio pomoćnik reditelja, zadužen za glumački opozicioni kasting. I sve je teklo kao po planu. Isti radni ljudi i građani, zajedno s nepoštenom inteligencijom, bili su deo tog pozorišta, naivno verujući da će promeniti režim, Srbiju, a možda i svet.

Tada se dogodilo ono što se dešava malim zemljama. Taj svet je došao da promeni Srbiju. Čine li Vučić i Toma sada istu stvar, svesni da su uspeli da privuku ogroman deo biračkog tela koje treba da ostane i dalje napredno? Taj mahom dezorijentisani srpski lumpenproletarijat čine radikali bez dži-pi-esa, koji slušaju Vučića, a vide Šešelja. Tu masu popunjavaju razočarani dosovci koji gledaju Vučića, a sve im se nekako priviđa Đinđić. Uz tu svetinu treba da dodamo gomilu slobista, koji, navijajući za Vučića i Tomu, iz daljine čuju odjek poznatog glasa s Gazimestana, iako taj eho govori nekakve jeretičke poruke o evropskim integracijama i menjanju svesti, kako je to već predložio drug Šokenhof.

Taj pošteni, naivni i toliko puta prevareni svet kao glavni uzrok svojih promašenih života skenirao je kleptokratsku elitu – savez političkih stranaka, tajkuna i mafije koji upravljaju životom i smrću, medijima i privredom, prošlošću i budućnošću, zemljom i vasionom, Vukom Brankovićem i carem Lazarem.

Tako je stvorena predizborna Vučićeva mućkalica: pomalo tajkuna, ponešto političara, poprilično mafioza. Zašto govorim o iluziji? Zato što glasači od toga nisu napunili stomake, ali jesu ranjene duše.

Ali, to je manje bolno i za Tomu i za Vučića. Problem je što ne treba napuniti samo želuce, već i novčanike partijske pešadije koja je ne samo ideološki, već i materijalno dezorijentisana. Nekadašnji četnici, pretvoreni za dan-dva u evropejce, sada posmatraju svog vojvodu kako sedi pored legendarnog izvoznika svetske revolucije Fidela Kastra. I vide da Toma pada u internacionalistički sevdah i samo što, umesto šubare, ne stavi titovku.

Gospodin Vučić, na drugoj strani, putuje u Vašington, a pre toga se miri s elitom čija mu podrška toliko nedostaje – šta mu je, možda hoće 70 odsto – te njegovi stranački obožavaoci s čudnim osećajem takozvanog mantanja posmatraju kako vođa sklapa pakt sa Sonjom Liht i ugovara viđanje sa Sašom Jankovićem, valjda svakog prvog u mesecu. Istog Sašu koji je demoliran i u „Informeru” i na Pinku.

I, sećaju se naprednjaci kako se Vučić godinama borio protiv žutih, a sada okuplja oko sebe perjanice žutih, ne shvatajući deo njegovog karaktera: da se vođa teško lišava zadovoljstva da posmatra kako njegovi ljudi i mediji pripadnike NVO i strane ambasadore najpre provlače kroz blato, a da se Vučić onda pojavljuje kao vlasnik perionice, nudeći im program ispiranja za upola cene.

U toj slatkoj osveti, naravno, Vučić beskrajno uživa. Ali ti trenuci zadovoljstva ne mogu trajati dugo, jer napolju situacija nije bila zaguljenija još od vremena kada su inženjeri druga Hruščova, maskirani u berače banana, sklapali nuklearne rakete na Kubi.

Na drugoj strani, činilo se da predsednik svesno prihvata ulogu Tome bez zemlje. Ako se u početku činilo da je pomiren s ogromnom popularnošću Vučića, u poslednje vreme nije nemoguće da je Šumadinac s predumišljajem sebi navukao podvezice, pretvarajući se u Kamilu Parker srpskog dvora, poručujući tako Srbima: ja sam tek kandidat za kraljicu, vlast je kod onog drugog. Odnosno, kod onog prvog. Dakle, kada konačno provalite da ste se najeli prstiju umesto pljeskavice, kucajte Vučiću na vrata!

Tomina strategija, ukoliko nije samo simulacija budućeg opozicionara, odnosno alternative okrenute Moskvi, krajnje je jednostavna: vlast mu je osigurana, dok će Aca krvariti u međusobnim sukobima i nameštaljkama stranaca, službi, tajkuna i gladnih, te samo on zna kako je kada se objavi da putuje u Vašington, kod ne tako omiljenog Amerikanca Bajdena, pošto je pre toga video gospodina Lavrova.

Pet godina, koliko traje predsednički mandat, u Srbiji predstavlja čitavih pet vekova. Zna to Toma, pa i narednu polovinu mandata može provesti štancujući ordenje i deliti ih kao bombone.Verovatno ima nekih travki u onoj Bajčetini, koju Toma stavlja u kazan, ali tu stečenu mudrost i hladnoću sigurno nije pokupio na fakultetu koji je brzopotezno završio.

Sumnjiči li se, dakle, Toma da mu se u kabinetu ponovo oseća miris tamjana, dok se za Vučića osnovano sumnja da skuplja sličice sina Bruta, spremnog da slisti i drugog političkog tatu, posle Šešelja?

Toma se, istina je, sporije prilagođava promeni politike, te pomalo podseća na Koštunicu. Preko Voje je čitava dosovska ekipa došla na vlast, a onda je postao relikt prošlosti, već na sredini prvog mandata. Aca je znao da mora da poništi to sećanje na Tominu pobedu protiv Borisa, te poslednje izbore nije raspisao samo da bi postao premijer. To je mogao da učini i bez glasanja, Ivica mu je to otvoreno nudio. Vučić je, međutim, raspisao izbore ne samo kako bi potvrdio moć svoje partije, već, pre svega, kako bi pečatirao svoju moć u partiji.

I, ako bi se kojim slučajem desili novi izbori, oni bi mu takođe poslužili da dodatno provetri naprednjake. Da, recimo, rasturi mladu šumadijsku dinastiju Nikolić, koju Toma stvara od sinova, uz pomoć svojih savetnika koji mu, mahom, čine da kvari inače bled ten. Naime, sastav Tominog kabineta mahom mu izaziva crvenilo. Što od besa, što od stida. Da, već smo zaboravili megalomansku iluziju o kanalu koji je trebalo da spoji Dunav s Egejom i obećanje da će stotine hiljada Srba i nekoliko miliona Kineza s lopatama u rukama širiti korito Morave, kako bi Srbijicom zaplovili prekookeanski brodovi.

Da li je Vučić drugačiji? Hoće li „Beograd na vodi” završiti kao veliki kanal bez vode? Kako je Aca savetnik sam sebi, on eventualno crvenilo može videti samo dok se brije. Ali zna da partiju treba stalno držati u vanrednom stanju, poput Đinđića, kako nikada ne bi otupeo osećaj iskazivanja lojalnosti vođi. Vučić isto tako zna da samo jačanjem sopstvenog kulta, skreće pažnju s Kosova, Rusa, Amera i pljeskavice,

Da li političkom ocu i sinu sledi konačan razlaz, ili Toma već zauzima ogromnu prazninu u biračkom telu, dok se opozicija, kako bi to rekli stari kadrovi, bavi sama sobom? Da li je plan da se naprednjaci, razočarani Vučićem, vrate Tomi, ne shvatajući da su ostali u istoj familiji? Ili će Borko Stefanović ipak formirati Prvu proletersku?