Može li se otcepiti Republika Srpska

Banjaluka – Referendum o samostalnosti Republike Srpske formalnopravno jeste moguć, ali bi to u trenutnim regionalnim i svetskim okolnostima, po svemu sudeći, nanelo više štete nego koristi statusu Srpske, ocena je pravnika, političkih analitičara i dela političkih partija u RS. Oni ne spore činjenicu da narod priželjkuje nezavisnu državu, podsetivši da je Dejtonski mirovni sporazum ipak bio kompromis, obezbedivši međunarodni legitimitet Republici Srpskoj zarad formalnog ostanka u granicama BiH.

Status Republike Srpske jeste pitanje aktuelno desetak godina, otkako je Milorad Dodik, predsednik RS, još 2006. prvi put pomenuo takvu mogućnost, da bi 2010. bio usvojen i Zakon o referendumu, ali se ono aktuelizovalo različitim viđenjem dve najveće političke stranke u RS – SNSD-a i Bosićevog SDS-a.

Dodikov SNSD nedavno je usvojio Deklaraciju o samostalnosti, u kojoj je navedeno da bi Srpska o svom statusu mogla odlučiti za tri godine, ukoliko i dalje bude opstruisan povraćaj bespravno otetih nadležnosti. Opozicija i SDS procenjuju da se radi o avanturizmu bez pokrića koji može naneti štetu Srpskoj, budući da Dodik, kako tvrde, ne radi ništa da istinski obezbedi podršku za samostalnost na strateškim mestima.

„Nisam primetio da je Dodik pitanje referenduma otvorio na bilo kojoj adresi na kojoj je to potrebno da bi se za to obezbedila podrška, uključujući Rusiju i Srbiju. Ako se ne objasni ko će podržati rezultate referenduma, doveli ste Srpsku u neizvesnu situaciju”, rekao je Mladen Bosić.

Naši sagovornici uglavnom su složni da bi umesto iscrpljivanja referendumom bilo politički mudrije držati se slova Dejtonskog sporazuma, priznajući takođe da je Dodikovo zveckanje osamostaljenjem uvek vezano uz neki legitiman politički zahtev, podsetivši da je prvi put pomenut kao refleksan odgovor na to što se Srpska naziva genocidnom tvorevinom. U godinama nakon toga prestalo je etiketiranje RS, a trenutna najava referenduma ide podruku sa zahtevom da se Srpskoj vrate dejtonske i ustavne nadležnosti.

Petar Kunić profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Banjaluci, jasan je da referendum trenutno nema realne osnove. „Gledajući sa svih aspekata realnih odnosa i konstelacije na Balkanu i Evropi, evidentno je da takav poduhvat ne bi mogao imati efekta, pa je ta mogućnost deplasirana”, kaže Kunić. Govoreći o preduslovima koji bi ozbiljnoj pripremi referenduma trebalo da prethode, Kunić navodi da bi osim povoljnih međunarodnih okolnosti, koje su trenutno izrazito nepovoljne, političkom akcijom godinama trebalo strpljivo pripremati teren na najvažnijim svetskim tačkama, uz pripremu domaće i regionalne javnosti. „Kad bi, pored supervećine unutar RS, SAD, EU i Rusija blagonaklono pogledali na to, bilo bi svrsishodno potezati referendum. Impuls takvoj aktivnosti mora dolaziti sa svih strana. Trenutno za to nema čak ni primarnih uslova”, navodi on i dodaje da nema važnog igrača u svetu koji bi priznao rezultate referenduma u RS.

Slično razmišlja i Ivan Šijaković, profesor sociologije na Univerzitetu u Banjaluci, koji kaže da je referendum o osamostaljivanju ili izlasku Srpske iz BiH potpuno nerealan. „Svaka statusna promena bilo kog entiteta zahteva saglasnost drugog entiteta i BiH. Referendum je opasna zamka, ali to slabo ko razume, posebno građani i glasači”, smatra Šijaković.

Zaključuje da rezultate referenduma organizovanog bez neophodne saglasnosti niko ne bi priznao, najpre zbog Krima, Kosova, Katalonije i Ukrajine, što bi za RS podrazumevalo dodatne teškoće – pritiske, ucenjivanja, sankcije...

Miloš Šolaja, direktor Centra za međunarodne odnose, kaže da ukoliko se ne može obezbediti članstvo u UN kao standard međunarodnog priznanja država, onda politički i pravni subjektivitet ostaju ograničeni.

„Referendum jeste moguće organizovati. Pitanje je šta se tim dobija. Ukoliko rezultati ne bi odgovarali političkim ciljevima i interesima aktera iz međunarodnog okruženja, referendum gotovo nema nikakvu šansu da bude prihvaćen”, kaže on.

Pojašnjava da bi sami rezultati zavisili od pripreme i predreferendumske rasprave. „To bi trebale da prihvate, pre svega, članice Kontakt grupe iz 1995. SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Rusija koje su osnova pregovaranja i usvajanja Dejtonskog mirovnog ugovora. Srpska je bila deo institucionalnog mehanizma dejtonskih pregovora i ima obavezu prema tom aktu”, navodi on.

Dodaje da bi se u ovom trenutku teško našao bilo ko da prizna domete tog čina izuzev nekih ekstremnih režima.

Politički analitičar Gostimir Popović kaže da je izjašnjavanje naroda stvarno i da ga niko ne može osporavati. „Pravo na samoopredeljenje po Povelji UN imaju narodi, a u RS je to u vezi i sa sistemom – tako da ima dodatnu težinu. Svakako, ovo jeste ozbiljno političko i pravno pitanje koje zahteva dugoročne i sveobuhvatne pripreme od unutrašnjeg do najvišeg međunarodnog nivoa”, kaže Popović.

Smatra da niko nema pravo da priznaje ili ne priznaje rezultate referenduma. „Rezultati su takvi kakvi jesu! Tvrdnje trećerazrednih predstavnika međunarodne zajednice su, najblaže rečeno, nelegitimne. Sve zavisi od sveobuhvatnih priprema tako da se rezultati mogu primeniti i odmah. Ipak, potrebno je da se neutrališu negativni uticaju međunarodnih organizacija i snaga”, zaključuje Popović. U Srpskoj su svi složni da referendumska opcija uvek ostaje kao mogući odgovor u slučaju na drastično kršenje Dejtonskog sporazuma na štetu autonomije RS.