Znani i neznani kremanski proroci

Užice – Ni čuvenijeg sela, ni obimnije knjige o njemu. Tako u Kremnima, selu znanom po prorocima, govore o upravo objavljenoj monografiji dr Ilije Misailovića „Kremna, selo na putu Užice–Višegrad”,punoj podataka, dokumenata, sećanja, anegdota, objedinjenih na ukupno 1.072 strane.

To bogatstvo zapisa o kremanskim dešavanjima slikovito opisuje akademik Ljubomir Simović u uvodnom slovu knjige. „Posle istraživanja koje je moralo trajati godinama, Ilija Misailović je napisao obimnu biografiju o svojim rodnim Kremnima. Kao da je na tim istraživanjima radio ceo jedan institut a ne jedan čovek... On piše o svakodnevnom životu ovdašnjih ljudi, o običajima, govoru, folkloru, načinu na koji grade kuću i obrađuju zemlju, o ratovima, hajdučiji, ubistvima i krijumčarenju, o sudskim sporovima, o privredi, o štetama od vukova i o hajkama na njihove čopore, piše o školstvu i zdravstvu, otmicama devojaka, o poznatim harmonikašima, o onima koji su u selo doneli prve knjige ili prva zubarska klešta.”

Kremanci su poseban soj ljudi, nije ih lako nagovoriti ni prevariti. Uz priče o njihovim ratnim stradanjima i junaštvima, Misailović, recimo, beleži kako su 1944. dočekali ratne pobednike. Tako je partizanski komesar na jednom zboru Kremancima objašnjavao „ciljeve naše borbe”. Govorio o pravdi, jednakosti, obećavao ukidanje poreza. „Znate li vi Milana Jokića, najbogatijeg čoveka u Bajinoj Bašti?” Ko u Kremnima ne bi znao za Milana Jokića! „E”, nastavlja trijumfalno komesar, „mi se borimo da Milan Jokić bude jednak s vama!” Na to se digne Zarija Stanić i kaže: „Nije vam dobra ta borba! Lako je Milana Jokića dovesti da bude jednak nama. Možete li vi da se borite da mi budemo jednaki Milanu Jokiću?”

Ta pronicljivost naroda ovog kraja sadržana je i u Kremanskom proročanstvu, kome je posvećeno mnoštvo stranica u monografiji. Može se, na primer, doznati da je u selu, uz poznate Tarabiće, bilo još vidovnjaka. Pa i celih vidovnjačkih porodica čija slava nije prešla seoske granice, a na osnovu čega bi se, po akademiku Simoviću, moglo zaključiti da su Kremna možda bila neka vrsta srpskih Delfa.

Najviše se, naravno, zna o prorocima iz familije Tarabića – Milošu(1809–1854) i njegovom sinovcu Mitru (1829–1898). „Istraživači Kremanskog proročanstva voleli su da istaknu da su oni bili nepismeni, ali podaci o njihovoj porodici u Kremnima upućuju na druge okolnosti. Pošto su već po dolasku u Kremna Tarabići držali tri kafane i trgovinu, pre će biti da je u porodici bilo i više pismenih ljudi”, navodi Misailović, pa ističe i druge ovdašnje vidovnjake o kojima se manje zna. Tu je, najpre, Lazo Tarabić, mlađi brat Milošev, „koji je od 1857. do 1868. izašao u svojoj okolini na veliki glas svojim proricanjima”. U lokalnoj tradiciji pominje se i Živko Tarabić koji je umro 1916. godine, a pripisuju mu da je predvideo da se posle prvog sprema još krvaviji drugi rat. Mihailo Tarabić bio je vidovnjak upamćen po rečima da će se „narod toliko iskvariti i da će se suditi za jedno jaje, te da će sudovi biti puni a crkve prazne”. Poslednjim prorokom iz ove familije smatra se Miloš Tarabić, rođen 1911, koji je bio školovani ugostitelj, znao strane jezike i radio po svetu na brodovima. Kažu da je opisivao događaje koji će se desiti, te da je predvideo tačan datum kada će umreti.

Po Misailoviću, Kremansko proročanstvo je bilo popularno i za vreme Prvog svetskog rata. Kremanci su „znali” da će rat, prema Tarabićima, trajati dok prota Zaharić, kum proroka, bude živ. Njih su ostali vojnici podsticali da pišu pisma i interesuju se za „protino zdravlje”. Zato su Kremanci sa Solunskog fronta u pismima pitali „da li je prota još živ?”. I stvarno, prota je umro krajem 1918. godine.

„Uz mnoga ta kazivanja”, zaključuje Ilija, „odrastale su generacije Kremanaca. Kremansko proročanstvo je duboko utkano u srpsku tradiciju i kulturu, pa je neumesno svako negiranje ovog istorijskog nasleđa. Treba ga prihvatiti kao kulturno dobro srpskog naroda i čuvati u riznici narodnog stvaralaštva”.

A u monografiji su i zapisi o gradnji uske pruge kroz Kremna i preko Šargana, o počecima kremanskog turizma još 1931. godine, znamenitim ljudima. „Godine 1975. u selu su bila samo tri traktora i oko 100 pari volova. Trideset godina kasnije, u Kremnima su ostala samo tri para volova sa oko 100 traktora i motokultivatora. Ali, uz povoljniji životni standard, selo se našlo na zabrinjavajućem biološkom minimumu. Mašine su smanjile potrebe za radnom snagom a to je uvelo kao pravilo da se i seoska porodica ograniči na jedno ili dva deteta. Desilo se ono što je svima poznato, što svi vide i nemo posmatraju”, upozorava autor.

Prvo predstavljanje ove knjige ipak neće biti u Kremnima, već u Beogradu. Planirano je za 27. maj u Rimskoj dvorani, a domaćin promocije je Udruženje Užičana u Beogradu.