Amerika i evro-NATO

Evropski deo NATO-a borbeno je mlitav i nema volje za rat, zaključio je nervni centar saveza smešten u Vašingtonu. Povod za alarmantnu dijagnozu je Avganistan. Stečen je utisak da u toj zemlji malaksava sve što bi trebalo da čini nekakav normalan životni poredak, a da je na snazi privid ,,oporavka i obnove” – svakim danom sve manje održiv surogat mira, pošto je rat s talibanima objavljen dobijenim, a nije završen.

Osnovni razlog krhkosti avganistanskog privida je stanje na frontu. Žilavost tobože poraženog neprijatelja iznenadila je Vašington. Pokazalo se da američka ,,haj-tek” mašina za rat ne izlazi na kraj s talibanskom gerilom. Rezultat? Više od četrdeset hiljada vojnika NATO-a, u najvećem broju Amerikanaca, zatim Britanaca i Kanađana ne uspeva efikasno da kontroliše jug i istok zemlje.

Poslednji novi veliki problem je haotični Pakistan, čije medrese regrutuju, uvežbavaju i ideološki fanatizuju dobrovoljce za rat sa Zapadom. Stvari bi mogle da krenu sasvim naopako, ako se u Pakistanu ne izađe na kraj sa Al Kaidom. Međutim, posle ubistva Benazir Buto i krize sa Mušarafom, sve manje je jasno kako bi se to postiglo.

Alternativa ratu koji se ne može dobiti je rat koji se gubi. SAD to ne kažu, ali bojazan od poraza jasno je izražena na stranicama američke štampe. Strahuje se, štaviše, da rat ne zahvati i Pakistan.

Snage SAD su pri gornjoj granici napregnutosti, raspete između avganistanskog i iračkog bojišta. Instinkt kaže da se krize nekako gurnu ,,pod tepih”, makar do političke štafete u Beloj kući. Ali to nije realno, u slučaju da u Avganistanu točak klizne nizbrdo.

U fijasko ratovanjima, suočavanje aktera sa stvarnošću nikada nije jednostavno. Nije ni Americi. Ispitivački pogled njenih političkih i vojnih šefova prešao je bojištem i u potrazi za uzrocima slabosti zastao na saveznicima Evropljanima. Zar nije njihova bezvoljnost razlog što su u Avganistanu kola u blatu!?

Na jugu nedostaju borbene trupe. Brojno stanje ljudstva je u toj meri ,,knap” da ovog trenutka još nema rezerve – da uskoči kako bi deo ratno angažovanih marinaca bio izvučen s bojišta za obećani odmor.

U to isto vreme, evro-NATO (ne računajući Britaniju) radije insistira na dužnostima u tzv. bezbednim zonama, u Kabulu i drugde. Nemci ,,drže stražu” nad primirjem i asistiraju u obnovi civilnih aktivnosti. Francuzi pomažu vojnu obuku, obrazovanje, rad i transport. Navodno, čeka se da odbrambenu misiju preuzme sama ,,armija Avganistana”, relativno malodušna struktura u nastanku. (Ne može se osposobiti pre sledeće ,,tri do četiri godine”, prognozirao je nemački general Kasdorf.)

Kriza solidarnosti navodi na ideju o krizi NATO-a. Na to ukazuje jetkost u američkim merodavnim objašnjenjima stanja u kojem je alijansa. Na primer, državnog sekretara za odbranu Gejtsa – da bi alijansa mogla da se podeli na ,,one koji žele da se bore, i ginu za zaštitu bezbednosti ljudi, i one koji ne žele”. A onda, da ,,ne možete imati jedne saveznike čiji sinovi i kćeri ginu u borbama, i druge saveznike zaštićene takvog žrtvovanja”.

Američki oponent je unutar političke javnosti Evrope ponesene neodobravanjem ,,Bušovih avantura”. Produžava se inercija osude angloameričke agresije na Irak. Vlade koje oklevaju, ne šalju trupe u rat u Avganistanu, boje se izbora.

Pre nedelju dana, Vašington je pošao u kampanju obnove morala, ili tačnije poslednje potere za dobrovoljcima. Šef diplomatije Kondoliza Rajs došla je u Avganistan da ohrabri i predsednika Karzaija i trupe. Sekretar Gejts se iskrcao na evropskoj obali Atlantika da, koristeći tribine Vilnusa i Minhena, pozove Evropljane da razluče Irak od Avganistana. Na kocki je bezbednost Evrope. Tačno, ali ,,posle Iraka” teško je poverovati.