Prvo mlaćenje, potom lečenje

Teška nedoumica, povodom lekara i ostalih zdravstvenih radnika, pridaviti ih ili slušati, na koju je na stranicama ovog lista na ovom istom mestu, već ukazano (14. maja. 2007), počela je da se rešava u korist prvog "načela", te ono od sada glasi: prvo premlatiti, potom se lečiti.
Pretučena je medicinska sestra, pretučen je lekar specijalista pedijatar... I ranije je, kažu, toga bilo, ali evidencije "i o tim pojavama" za sada nema te se dokonijim analitičarima prepušta da razmrse šta je osim dobro poznatih nam brošurica Ministarstva zdravlja o (navodno bezobalnim) pravima pacijenata, još doprinelo svemu tome?
Sve opasnije je danas biti lekar, sve tužnije je danas biti pacijent.

Počelo se od repa, ne od glave, i – eto posledica. Eto bezmalo novog fronta! Budući da se iz duboke kome najzad prenuo lekarski stalež! Zatraženo je da se, bar, lekarima da status službenih lica, poput, recimo policajaca; pa, onda, teško onom ko na njih ruku digne. Predlog je potekao iz Vojvodine, ali je do sada najsnažnije podržan iz Sekretarijata za zdravstvo grada Beograda, od strane gradskog sekretara dr Snežane Stevanović.

Podršci kapa dole. Zalaganje je i domaćinsko i materinsko, ali je i posledica tačnih procena; ne samo stoga što je Beograd, po vrlo raznolikoj strukturi svog stanovišta, najugroženiji od početka, nego i zato što se podrškom s tako visokog mesta stvari, ipak, okreću u dobrom smeru. Što se napokon shvata, da su opravke krovova, nabavke neophodnih aparata, i uvek bolna "kadrovska pitanja" (ko će, gde će) u poređenju sa već nastalom pošasti, za sada, manje važna.

Videće se, međutim, ko to još shvata? Da li je predlog, kako se strahuje, na dugom štapu. Najpre skupštinska procedura: uvršćivanje u dnevni red, pa praznoslovlja dobro plaćenih poslanika, a uz realnu mogućnost da se počini katastrofalna greška, da se status službenih lica dade samo lekarima i medicinskom osoblju zaposlenima u državnim ustanovama, i tako ukuca (još jedan) podeblji klin između "privatnika" i "državnih".

A već jedva je prošlo da ih lekarske komore ne razlikuju. I, jedva da su ućutkani oni kojima još uvek nije jasno da je lekar – lekar, ma gde radio, ma gde bio. I, da se ima ponašati uvek i uvek kao lekar, prema pravilima, istina još ne usvojenog, etičkog kodeksa sopstvene struke.

Što će, između ostalog reći, nema otrcavanja kolega, ni pijančenja ne samo na radnom mestu, a ima korisnog mnogo toga baš za onu slabiju stranu, za pacijenta, obaveštenosti na prvom mestu.

Iako u ovom trenu goruće pitanje, davanje statusa službenih lica lekarima opravdano je samo i samo kao prvi korak u tom smeru. Trebalo je , još odavno, definisati najpre lekara pa pacijenta; poći od starijega prema mlađem, a ne, kako se još uvek talambasa, obrnuto. U civilizovanom svetu je, "nažalost", tako. Baciti makar i kratak pogled na Zakon o lekarima Kraljevine Jugoslavije, koji je osim ostalog, napisan veoma razumljivo. Jer sve i da je sama ta država, što reče pokojni Adolf, bila trula, versajska tvorevina, u pogledu ovog zakona držala je korak s velikim svetom. I kamo lepe sreće da ga se ne gade savremeni zakonotvoritelji, da ga, makar i iz daleka, u obzir uzimaju.

Ako ne "prevaziđene" njegove paragrafe, onda osnovno njegovo načelo: da iz definisanja prava i dužnosti i ponašanja lekara, proističu bezmalo sva prava pacijenta; te nema potrebe od strane potonjih da pravdu uzimaju u svoje ruke. A kad se obrnutim putem krene, videli smo, tad se zabasa, pa sledi nedoumica: pridaviti ih ili slušati.

I besmislena i – smrtonosna.

No sve i da se, posle najhitnijeg mogućeg postupka, usvoji već pomenuti predlog vojvođanskih lekara i makar na papiru pruži zaštita zdravstvenim delatnicima, bez sledstvene temeljne preorijentacije dosadašnje zakonodavne politike u oblasti zdravstva, ali i buđenja slovesnosti u redovima samih lekara (pre nego što ih potamane); nemile pojave, kojima smo svedoci proteklih dana bili, samo će uzeti drugi oblik i podmukliji. (Aha, vidiš! Još ih i brane!) I, sve će biti kratkog daha.

Od glave, dakle, treba poći, od starijega i jačega, pa ka slabijem. Iako baš taj slabiji nasrće pesnicama.

Sukobe sprečiti zakonima, a ne obukama u borilačkoj veštini ovih jačih. Jer, barem po nevelikim iskustvima pisca ovih redova, još nije bilo da nekog hitno pustiše sa školskog časa, a po pristizanju radosne vesti da mu se kod kuće – rodio otac!

Profesor Beogradskog univerziteta