Mala škola socijalizma

Podstaknuti skorašnjom pobedom Sirize, kao i uspomenama na „staro, dobro vreme“, sve češće se čuju predlozi da se privredni sistem u Srbiji joščvršće zasnuje na socijalističkim osnovama. Socijalizam je određen sa nekoliko međusobno povezanih karakteristika a njihovom analizom možemo uvideti njegove urođene nedostatke. Prva karakteristika se odnosi na društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Kad se nečemu ne zna vlasnik, onda se to koristi bez ikakve ekonomske računice i koristiće se neracionalno, tj. dolazi do rasipanja resursa.

Društveno vlasništvo takođe znači da se cene sredstava za proizvodnju neće određivati na tržištu, već će to raditi birokratija (centralnoplanski organ). A zašto je to loše? Lako se može desiti da birokratija pogreši u proceni koliko čega treba proizvoditi i po kojoj ceni. Naravno, pogrešnu ekonomsku odluku može da donese i preduzetnik na slobodnom tržištu. Ali velika je razlika kad pogreši pojedinac i kad pogreši država. U prvom slučaju, sistem će brzo apsorbovati tu neravnotežu (pojaviće se preduzetnik koji će bolje proceniti), ali kad pogreši država, onda se suočavamo sa viškovima i nestašicama. Prisetimo se primera iz bivšeg SSSR-a kad su za nestašicu mleka za bebe optužene krave, a ne socijalistički način privređivanja. Aktuelan primer je Venecuela, gde je skoro nemoguće u trgovini naći pelene i toalet-papir.

Važno je primetiti da je ovo isključivo posledica državnog planiranja. Jednostavno, negde u planiranju se pogreši, jer donosioci odluka ne znaju strukturu tražnje i koje će se ekonomske odluke doneti. Poenta je u tome što to oni i ne mogu znati, jer je mehanizam slobodnog formiranja cena suspendovan, a upravo on služi da prenese informacije o željama i mogućnostima potrošača. Socijalisti će ovaj problem „rešiti“ tako što će se u sledećem obračunskom periodu proizvesti više proizvoda koji sad nedostaju. Ali, proizvešće i manje nečeg drugog. I ciklus se ponavlja.

Sledeća karakteristika jeste ukidanje privatne inicijative (profit, kao cilj privatnog preduzetnika, u socijalizmu ne postoji), što znači da u socijalizmu preduzetnici nemaju podsticaj ka inovacijama i tehničkom napretku. A zašto bi i imali kad u tom slučaju oni ne bi prisvajali ekonomske efekte svojih inovacija?

Istorija nas je naučila da se socijalizam može završiti nekim oblikom totalitarne kontrole ne samo privrede, već i društva u celini. Povećanje kontrole proizvodnje, raspodele i potrošnje, povezano sa postepenim napuštanjem demokratskih načela (zarad nekih „viših ciljeva“) može prerasti u globalnu kontrolu. Dakle, socijalizam i te kako može biti prethodnica fašizma. Rečenice „Mi smo socijalisti, mi smo neprijatelji savremenog kapitalističkog ekonomskog poretka“ i „Ne možemo uspeti bez (ekonomskog) planiranja“ nije izrekao niko drugi  do sam Hitler.

Verovatno najbolji dokaz za „uspešnost“ socijalizma jesu ekonomske migracije. Nema ničeg čudnog u tome šte se one uvek dešavaju u pravcu iz socijalističkih zemalja, ka slobodnim tržišnim privredama.

Međutim, ljudi sa prostora bivše Jugoslavije mogu sasvim opravdano da pitaju – ako je sve to tako, kako je onda Tito uspeo da sagradi sve ono što ovi posle njega ne mogu ni da okreče? Zbog uštede prostora, podsetiću samo na inostrane kredite, koji su prestali kad su prestali i politički razlozi. Ni jedna zemlja bivšeg istočnog bloka nije krenula u tranziciju zato što ih je neko naterao na to. Samo su uvideli da im dotadašnji sistem nije održiv i da, ako hoće da napreduju, moraju preći na tržišnu privredu. Neke zemlje su to uspešno obavile, neke još nisu. Srbija se, nažalost, nalazi u ovoj drugoj grupi.

Razumem zašto socijalizam naoko deluje kao privlačan sistem, i iskreno, voleo bi da on može da funkcioniše. Ali, sve dok su resursi ograničeni, a ljudske potrebe neograničene, socijalizam ne može biti ekonomski efikasan, pa samim tim to ne može biti način da bilo koja zemlja krene putem održivog rasta i razvoja. To bi trebali da znaju svi oni koji pokušavaju da uvedu, tj. učvrste socijalističke ideje kod nas.