Ko šiša čoveka

Čovek poduprt štakama beznadežno posmatra stepenice kojima će se uskoro popeti. Komisija za produženje bolovanja smeštena je na drugom spratu Zavoda za javno zdravlje, a lifta nema. Zato je sizifovski napor čoveka sa štakama, koji pred članove komisije mora lično stati, apsolutno neupitan – iako je u suštini apsurdan, pošto bi se komisija, prema zdravom razumu, ipak morala nalaziti negde u prizemlju.

Slično je i u Zavodu za socijalno osiguranje u suprotnom delu prestonice. Žena sa četiri bajpasa šipči uz stepenište ne bi li se dočepala komisije za produženje bolovanja. Sporo se kreće, jedva dolazi do daha, ali ne vredi – pred komisiju se mora lično i u tačno naznačeno vreme. Zbog svega rečenog, pitanje zašto je dotična komisija tako visoko pozicionirana nije nevažno. U stvari je vrlo važno, budući da ukazuje na širi kontekst nebrige kojom sistem sapliće ovdašnjeg čoveka. Na primer, je li neko razmišljao da čovek sa invaliditetom mora prevaliti četrdeset i kusur stepenika da bi došao do komisije koja će mu možda produžiti bolovanje? Nije! A da li je neko u vladi razmišljao o tome da partijsko upošljavanje minira vladin reformistički drum? Teško!

Hronična nebriga države, institucija, ustanova, birokratije, administracije, javnih delatnika različitih profila… proizvodi opšte stanje ravnodušnosti, a ravnodušnost poprima oblik normalnosti. Normalno je da se čovek sa invaliditetom penje dva sprata kako bi produžio bolovanje, a nije normalno da se komisija za produženje bolovanja locira u prizemlje. Normalno je da se prosvetni radnik degradira rezanjem plate, a nije normalno da mu se preko povećanja plate omogući život dostojan čoveka. Normalno je da mladi i obrazovani ljudi odlaze u pečalbu, a nije normalno da im država obezbedi posao i stan. Na koncu, nije normalno da sistemska nebriga i ravnodušnost slabo tangiraju ovdašnju javnost koja je, sasvim normalno, okrenuta temama „od životne važnosti” – situaciji u Ukrajini, makedonskom pitanju, Pesmi „Evrovizije”.

Pitanje „ko šiša običnog čoveka?” nije dovoljno atraktivno! Zaokuplja nas jedino kada lično dođemo na red za šišanje. A tada obično bude kasno za odgovore. Naročito zbog toga što u Srbiji građanin predstavlja poslednju rupu na svirali vlasti koja, gle čuda, upravo postoji zahvaljujući građanima. Na stranu što bar u teoriji funkcioniše kao servis građana. Međutim, ko šiša građane? Za vlast oni postoje jedino u predizbornom ciklusu. Tada vlast poklanja svu pažnju ovoga sveta običnom čoveku. Umiljava mu se i klizi niz dlaku da čoveku pripadne muka od sveg tog šlihtanja. Da nevolja bude veća, čovek tada jedino i oseti da ga neko izistinski šiša.

I penzije će u predizbornom ciklusu, odnosno do kraja vladinog mandata, biti veće nego ikad ranije. Bez obzira na to što će se nakon izbora verovatno opet malo smanjiti. Jedino će komisije za produženje bolovanja ostajati na drugim spratovima zavoda za javna zdravlja jer ih apatični građani neće dovoditi u vezu sa vlašću i partijskim zapošljavanjem. U suprotnom, verovatno bi se našao neki prostor u prizemlju – bar dok izbori ne minu.

Slično kao što se u predizbornom periodu koperfildovski stvori nešto budžetskih sredstava za penzije i plate kako bi iluzija potrošačke korpe radnog čoveka i građanina potrajala bar do konstituisanja novog parlamenta i vlade. A nakon toga, uživajmo u naredne četiri sezone rijalitija pod nazivom „Ko šiša čoveka?”

Doduše, trenutno je u opticaju isključivo jedan berberin (ali očigledno vredan), budući da poseduje redak talenat da pripoveda bajke čoveku (potencijalnom biraču) dok ga šiša. A čovek voli bajke. I pri tome je apsolutno ravnodušan prema pitanju – ko ga šiša?

Sociolog