Mrcvarenje pacijenta Nikolića

Može li direktor Kliničkog centra Srbije biti lekar koji, kako izgleda, ne shvata baš šta je lekarska etika i ne poštuje poverljivost odnosa prema pacijentu, što je uslov bez kojeg njegove profesije jednostavno nema?

Odgovor može biti samo jedan – ne može. Stoga bi doktor Miljko Ristić, posle javnog raspredanja o zdravstvenom stanju pacijenta Dragana Nikolića morao smesta biti smenjen.

Za Ristićevo tabloidno mrcvarenje pacijenta Nikolića u „Kuriru” od prošlog petka, 22. maja, nema nikakvog opravdanja. Suprotno svim profesionalnim, ljudskim i građanskim uzusima, direktor Kliničkog centra upustio se, pod punim imenom i prezimenom, u javno, prizemno prebiranje po istoriji bolesti građanina Nikolića, bezobzirno gazeći njegovo pravo na privatnost u najtežim trenucima.

Doktor Ristić, koji ima i titulu profesora, izložio je tabloidu detalje o Nikolićevoj bolesti, odao gde je pacijent smešten, pa čak i da je „životno ugrožen” i „stavljen na respirator”.

Da se direktor Kliničkog centra uživeo u ulogu novinara tabloida, sve žureći da zadovolji pretpostavljenu sladostrasnu jezu javnosti novim detaljima o bolesti čuvenog pacijenta, očigledno je iz „Kurirovog” pisanija da je „sat vremena kasnije” direktor Ristić dojavio „bolje vesti iz Urgentnog centra, jer se stanje... malo popravilo”.

Ne propuštajući da kaže ni na kojem je delu tela pacijent Nikolić prethodno imao operaciju – što nećemo prenositi u pristojnijim novinama – prvi lekar Srbije opisao je i zdravstvene probleme zbog kojih je on ponovo završio u bolničkoj postelji.

„Pošto je bio u kritičnom stanju, koristio je respirator za disanje, ali, srećom, večeras mu je stanje poboljšano. Odvojen je od aparata za disanje, komunikativan je i oseća se bolje”, izdiktirao je doktor Ristić u pero novinara tabloida, „nešto malo pre ponoći”, nakon što se po Beogradu već pronela glasina da je Nikolić preminuo.

I zaista, izgleda da je, sa ovakvim direktorom Kliničkog centra Srbije, stanje u srpskom zdravstvu „nešto malo pre ponoći”. Svojim neobjašnjivim postupkom, doktor Ristić je izazvao patnju teško bolesnog pacijenta, njegove porodice i svih kojima je drag, a to je, bez preterivanja, čitava srpska javnost.

Na denunciranje Nikolića, porodica se požalila zaštitniku građana, koji je, zajedno sa poverenikom za informacije od javnog interesa, reagovao primerenom, načelnom osudom.

Curenje informacija o Nikolićevom lečenju, upozorio je zaštitnik građana, ne samo da je protivno obavezi čuvanja tajnosti podataka o zdravstvenom stanju, već je nanelo nepotrebno i neprimereno uznemirenje njegovoj porodici, koja se obratila zaštitniku i povereniku.

Obaveza svih zaposlenih u zdravstvenim institucijama je da zaštite pravo na privatnost pacijenata i porodice, poručili su Saša Janković i Rodoljub Šabić.

Nije uopšte izvesno da li se prof. dr Ristić sam prepoznao u ombudsmanovom saopštenju ili ga je neko moćniji „prepoznao”, ali to ga nije sprečilo ne samo da o Nikolićevom zdravstvenom stanju nastavi da govori za medije – ograničavajući se, doduše, na oveštalu konstataciju da je ono „stabilno” – nego i da se, istovremeno, oseti pozvan da novinare poduči profesionalnoj etici, naravno opet po Nikolićevoj koži.

„Preporuka je da novinari poštuju privatnost porodice i da je ne uznemiravaju objavljivanjem pojedinosti o Nikolićevom zdravstvenom stanju. Moram da apelujem da se njihova želja poštuje”, izjavio je Ristić za nedeljni „Kurir”.

Nekoliko dana nakon što je sam, ničim izazvan, u tabloidu čačkao po utrobi sopstvenog pacijenta, ne osvrćući se na „privatnost porodice”, direktor Kliničkog centra Srbije najednom deli moralne lekcije javnosti, strmoglavljujući se, uz zapanjujući „salto mortale”, u more licemerja.

Novinari tabloida mogu se pravdati da postoji legitiman javni interes za bolest poznate ličnosti – iako je i taj argument prilično klimav – ali udovoljavanje neutoljivoj gladi javnosti za lošim vestima (samo je loša vest – vest) mora, u ovako osetljivim prilikama, podrazumevati profesionalna i moralna ograničenja, meru, i pre svega – saosećanje.

Nedostatak saosećanja i otvoreno odavanje profesionalne tajne, sa druge strane, neoprostivi su za lekara na istaknutoj dužnosti, poput dr Ristića, ne samo zato što narušavaju ionako umanjeno poverenje građana u zdravstvene radnike.

Štetu, možda i najveću, doktor Ristić je, tako, naneo svojim požrtvovanim kolegama koji naporno rade u teškim uslovima. Nije ni čudo, pošto je direktor Kliničkog centra nedavno, javno i sam izrazio nepoverenje u kolege, nasumično ih optužujući za nestručnost, nepotizam i druge nepodopštine.

U „pristojnoj Srbiji” iz vizije koju premijer Aleksandar Vučić tako zdušno i strasno zagovara, za lekare poput Ristića na čelu najvećeg kliničkog centra, posle svega, jednostavno ne bi smelo da bude mesta.

Novinar