Ko pije a ko plaća lekove

Današnji političari za 10 godina, kada se u punoj meri budu osećale posledice izmene zakona o zdravstvenom sistemu, biće uglavnom – pacijenti. Srbija priprema izmene seta zakona o zdravstvu kako bi se svako od nas sutra bolje lečio. To je bar cilj. Ishod ćemo svi videti. Zato je upravo sad prilika da se zdravstveni sistem Srbije uredi, postane efikasniji ali i jeftiniji.

Praćenje pacijenta je jedan od najvažnijih elemenata, onaj ko se leči ne sme biti prepušten samom sebi u vilajetu bolnica, ordinacija, apoteka... Put kroz srpsko zdravstvo valja ispraviti, a ne da krivuda kao sada. Drastičan je primer da čak 85 odsto ukupnih troškova za lečenje dijabetičara odlazi na saniranje komplikacija koje izaziva povišen šećer koji nije pod kontrolom.

Elektronski zdravstveni karton je zato veoma bitan jer je u Srbiji upravo raspisan tender za uvođenje elektronskih zdravstvenih knjižica. Iskustva nordijskih zemalja su dragocena. Čak je i Hrvatska, koja je ovo uvela pre dve godine i uporediva je sa Srbijom, već osetila poboljšanje, može da bez uvećanja budžeta obolelima obezbedi najnovije lekove. Analiza srpskog sistema zdravstva ukazuje da dve trećine budžeta odlazi za bolnice, zdravstvene radnike, plate, potrošni i sanitetski materijal, dok se 16 do 17 odsto troši na lekove. Slovenija, Hrvatska, Bugarska, pa i Baltičke zemlje na medikamente izdvajaju nešto više od 20 odsto budžeta za zdravstvo. Zato uštede koje se postižu samo na lekovima daju proporcionalno male finansijske efekte. Razvijenije zemlje izdvajaju znatno više jer zdravstvo ne posmatraju kao trošak, već kao investiciju koja kroz produžetak života, manje odsustvovanje sa posla, veću produktivnost dugoročno pomaže ekonomski razvoj.

Racionalnije rasporediti zdravstveni dinar bez daljeg pritiska na građane i državnu kasu je cilj. Loš primer je, recimo, lečenje obolelih od hroničnog hepatitisa C koji dobijaju terapiju a da se ne rade dijagnostički PSR testovi (merenje koncentracije virusa u krvi), pa se lečenje odlaže i ne zna se da li skupa terapija uopšte deluje i koliko.

Srbija ima baze podataka građana u Fondu za zdravstveno osiguranje i kod lekara, ali jedni u druge ne gledaju. Nisu povezani. Zato je elektronska knjižica ili recept veoma važan, jer lekar odmah vidi sve o pacijentu, pod kojom je terapijom, koliko dugo, kakvi su rezultati, ko ga je i čime ranije lečio. Fond za zdravstvo prati koji su lekovi propisani, koliko koštaju i da li deluju.

Ovaj Veliki brat u zdravstvu može da pomogne i u sprečavanju korupcije.

Cilj svakog zdravstva je stvaranje boljih uslova za lečenje, ravnopravnost pacijenta u Nišu i Beogradu i predvidljiv budžet.

Skandinavske zemlje, koje jesu najbogatije, već dugo prate zdravstveno stanje građana. Iz elektronskih baza dobijaju podatke pomoću kojih određuju prioritete, postižu ravnopravnost pacijenata i podižu kvalitet lečenja bez novih ulaganja.

Jasno je da ovakav sistem u startu mora nešto i da košta, ali kasnije se postiže racionalnost, smanjuju troškovi, a ljudi postaju zdraviji, što nema cenu. Strah medicinskog osoblja od otkaza kao posledica uvođenja reda u sistem je neosnovan. Tačno je da se uvođenjem elektronskog sistema uočavaju mnoge mane, pa i gde ima viška, ali i manjka ljudi. U početku sestre koje rade na šalterima mogu da se angažuju da ubacuju podatke u baze, da se prebace u bolnice gde je manjak, a dok se sve ne završi mnogi će otići u penziju, pa viška ne mora da bude.

U jedinstveni informacioni sistem, čija baza naravno mora biti zaštićena zbog poverljivosti podataka o svakome od nas, trebalo bi da budu povezani svi zdravstveni akteri od Ministarstva zdravlja, preko Fonda za zdravstvo, Agencije za lekove, farmaceuta, Medicinskog fakulteta, Lekarske komore, pa i privatnih ordinacija ako se to želi. Pre velikih reformi biće dovoljno da državne institucije pogledaju kako se vredni registri pacijenata sa hroničnim oboljenjima mogu bolje iskoristiti.

Više od 15 godina se bavi proučavanjem finansiranja zdravstvenih sistema. Školovana je u Sloveniji, Engleskoj, SAD