Kad izvršitelji zaigraju ispred vrata

„Sećaš li se scene iz filma snimljenog po Glišićevoj ’Glavi šećera’, kad s dobošem dolaze kod Radana Radanovića da mu zaplene sve što ima, jer je prezadužen. I to sve rade legalno i po zakonu, jer ’pravna država je efikasna’. E, to je prvo što mi padne na pamet kad pomislim na dva izvršitelja koja su me ’lovila’. Crno dete koje se priviđalo Radanu kao poverilac koji ga progoni u mom slučaju dobilo je i brata blizanca.”

Ovako je, ukratko, zvučala ispovest jednog mog prijatelja koji se zbog dugova za „Infostan” i struju zlopatio čitavih devet meseci.

Odlučio sam da je napišem u prvom licu da bih što slikovitije prikazao njegov slučaj.

Nikad nije bio od onih koji kukaju kako su siromašni i primaju socijalnu pomoć. Zarađivao je da preživi, iako nema stalan posao, ali zbog računa koje posle nekoliko poskupljenja svega u Srbiji nije mogao da plati na vreme, izvršitelji su „zaigrali” i pred njegovim vratima.

Dakle, ovako je počelo:

Na reprogram dugova za „Infostan” nisam imao pravo jer se to odnosilo samo na stare dužnike tužene pre aprila, a ja sam tužen u maju. To znači da, iako sam do određenog datuma bio redovniji platiša od njih, ja nisam mogao da dobijem pogodnosti i popuste koje imaju oni. Zato sam morao da platim dug direktno izvršitelju, kojeg sam namolio da to učinim u sedam rata, ali je samo jedna od njih iznosila trećinu moje mesečne plate.

Ovaj tekst ne bi nastao da se sve završilo samo na tome. Bez odgovarajućeg upozorenja na moj već „izmučeni” budžet nasrnuo je drugi izvršitelj i od jedne plate mi odbio čak 9.000 dinara. Tužen sam zbog dugovanja za struju od – 900 dinara, koje sam uplatio mnogo pre nego što sam bio svestan da će mi on blokirati jedini prihod. Obrazloženje je bilo da su osim njegove nagrade tu zaračunate i kamate, samo ne znam na ime čega. Zbog tog slučaja nisam mogao da otplaćujem onaj dug za „Infostan” na vreme što mi je zadalo brojne muke. Ušao sam u „vrzino kolo” u kojem su igrala dva Crna deteta.

Zapitao sam se šta bi bilo da se pojavi još jedan ili dva izvršitelja, da mi se „namnože” oko grbače po različitim osnovama. I da svi krenu da mi zaplene platu u istom mesecu. Da li bi se pobili oko „plena” do poslednje preostale „kosti” ili bi ga podelili na „ravne časti”?

Pomislio sam da pozajmim novac i tako se spasem i kontaktirao ljude za koje znam da bi mi pomogli jer smo jedni druge uvek „čupali”.

„Ne vredi i onaj poslić na koji sam računao je propao, opet me izdržavaju moji”, glasio je odgovor mog budućeg kuma. Pitao sam prvog komšiju, ali me je on podsetio da otplaćuje stambeni kredit u „švajcarcima” i da mu je promena kursa izbila poslednji dinar iz džepa. Od prijatelja prosvetara nisam ni mogao da očekujem pomoć jer je njegova plata srezana zbog štednje, a strahovao je i da li će biti dodatno umanjena zbog štrajka ljudi iz njegove struke. Na najbliže srodnike, uglavnom penzionere, takođe nisam mogao da se oslonim zbog umanjenja njihovih prihoda.

– E, a kako Švaba sve plaća na vreme i njega bi jurili mnogo strašnije da zakasni manje nego ti – glasio je odgovor jednog od rođaka.

Lako je Švabi da plaća. Kolika je njegova plata, pomislio sam. Što bogatija zemlja, ljudi urednije plaćaju. Bio sam gnevan kada sam video izjavu jednog političara u Srbiji da sirotinja uredno izmiruje dugove, a da su najneredovnije platiše oni koji imaju dovoljno.

Dok sam grcao u minusima primećivao sam da delim sudbinu mnogih u ovoj zemlji koji nekad nisu bili baš toliko siromašni. Video sam da se po demokratskoj Srbiji pleni na svakom koraku. Šta ćemo, takav je zakon. A spisak onoga što ne može biti zaplenjeno prilično je tanak. Koliko god dugovao čovek ne može da ostane samo bez predmeta kao što su šporet i frižider, a na tom spisku su odeća, obuća, hrana i ogrev za tri meseca, porodično ordenje i medalje, invalidska pomagala ukoliko je dužnik osoba s invaliditetom i najzad – kućni ljubimac.

Ali to što građaninu Srbije izvršitelji ne mogu odneti odlikovanja slavnih predaka, štake ili psa slaba je uteha za armiju dužnika u koju sam zapao i ja. Čuo sam za mnogo njih koji su baš to ordenje ili šporet, pa čak i garderobu morali da prodaju da bi platili bar deo potraživanja, a ljubimca nemaju čine da hrane.

Ja ću se svog duga najzad rešiti narednih dana i posle devet meseci detaljnog bavljenja matematikom konačno biti „slobodan” čovek. Naravno, pod uslovom da mi se negde u nečijoj kancelariji ne priprema još koja iznenadna tužba.