Ličimo li na naše dželate

Srodnici L. Lj. generalne direktorke Direktorata za kulturnu baštinu Ministarstva kulture Crne Gore, osobe koja zagovara uklanjanje spomen-ploče srpskim oslobodiocima Budve, bezuspešno pokušavaju da pronađu spomenik svojih i njenih najbližih rođaka na groblju u Peći. Znaju da je tu, s leve strane – odmah pored ulaza, ali ne ide...  Krug potrage se širi, ponavljaju se prezimena onih koji su bili u blizini, traži se kakav znak, prevrću se komadi razbijenih mermernih ploča – ne bi li se na njima našlo neko poznato ime.

Dok se lagano smekšavaju sveće u rukama i gazi previsoka trava, rastu očaj, poniženje i strah od znatiželjnih prolaznika. Paradoks je da je direktorka L. Lj. pre dva dana napravila buru u javnosti i sa budvanskih Veljih vrata najavila uklanjanje spomen-obeležja sa natpisom: „Na uspomenu dolaska hrabre i pobjedonosne Srpske vojske koja poslije junačnih pobjeda oslobodi Budvu, na Mitrovdan 8. novembra 1918. postavlja Opština Budva”. Iznad su Njegoševi stihovi: „Pokoljenja djela sude...”

Šta nam sve ovo govori, o čemu je reč?

Većina naših opštih nesreća je duboko lična, većina naših opštih poraza istinski je personalizovana, svako naše konvertitstvo je potreba da ličimo na dželata, rušitelja ili okupatora. Na koga danas liči direktorka L. Lj. iz crnogorskog ministarstva kulture? Kome je ona najsličnija? Onima koji su porušili spomenik njenih najbližih srodnika i njenog brata. Iza te table u Budvi sakrilo se stotine i stotine hiljada onih koji su sanjali o slobodi jednog naroda, sakrila se Mojkovačka bitka, i jedna lična priča stara samo petnaest godina, sakrilo se i ono divljačko rušenje groblja u Peći i pitanje: kako je moguće da baš ona bude ta direktorka, kako je to L. Lj. prihvatila?

U izjavi medijima ona zaključuje da tabla ne pripada kulturnom sloju jer „kulturni sloj nije spomen-obeležje, već ono o čemu priča to spomen-obeležje”. U kom sloju se krije vaša lična nesreća? Je li u svesnom ili u nesvesnom i priča li o vama i novoj crnogorskoj ideologiji koja nije pokrila lične slojeve? Komunistička, totalitarna svest nije preslojila, te reči, jer su znali da su tu vojsku 1918. dočekali i budvanski Srbi, da su je čekali predugo – i u Dalmatinskom saboru kao Stefan Mitrov Ljubiša govorili: „Ja sam Srb narodnošću, a vjerom pravoslavan.” Danas je jeres i spomenuti da su tu vojsku dočekali i Srbi katolici, kao što je, za mnoge, politički nekorektno primetiti da novi identitet i male razlike pretvara u mržnju i incidente.

„Ako smo mentalitet kakav jesmo, pa volimo odmah ordenje i znamenje da dajemo, tadašnja vlast je vrlo spretno znala da to obeležje ne bi 1918. pilo vodu. Ali, isto tako imamo jedan mentalitetski problem – brzo zaboravljamo i brzo usvajamo novo, pa je tako spomen-obeležje 1931. prošlo među Budvanima”, kaže L. Lj. Tako su „nemarni i zaboravni” Budvani koje prema njenom tvrđenju „niko nije oslobađao” žrtve mentaliteta, koji treba popraviti jer, kako se stručno izrazila, on ne pije vodu. U osnovi taj novooblikovani mentalitet proglašen je za standard i u njemu nema mesta za druge slojeve izvan današnje crnogorske projekcije prošlosti i budućnosti. Na kraju krajeva: sve što govorimo – govorimo o sebi, a tačno je i da usvajamo novo, posle čega se često ne možemo prepoznati, ili ne smemo sebi pogledati u lice. Nego, stvar je opet, nekako isuviše lična: kako gospođo L. Lj. ništa niste naučili iz nedavnog grozničavog traganja vaših najbližih da nađu nekoliko imena uništenih na spomeniku u Peći, kako vam nije palo na pamet koliko su se radovali kada su pronašli jedno jedino ime na toj mermernoj ploči? To ime je deo vas, kao što je i ona tabla koju ste namerno uklonili deo nečije žrtve, ljubavi, realizovanih ili propalih ideja. Ta tabla je i deo vas, zahvaljujući tim idejama, slobodi i oslobođenju iz jeseni 1918. i vaša je porodica tražila nešto bolje i nešto više u oslobođenoj Peći. A biće, ipak, da Peć nije oslobođena?!

Smešno je i pogrešno reći da smo iz istorije nešto naučili. Mi smo u potpunom sukobu, sa većinom činjenica, dokaza, dokumenata, svedočenja, mi smo rušitelji plemenitih obzira, mi smo zaboravili da smo i neprijateljske grobove čuvali kao svoje, mi smo za sopstvenu nesreću slepi, nesreća nas ničemu nije naučila, nesreća nas nije učinila boljima. Spoj ideologije i interesa oduzima ljudskost i ubija sećanje.