Klod Mone impresionirao Nemce

Od našeg dopisnika

Frankfurt – Među kustosima muzeja širom sveta vlada mišljenje da je za izuzetno posećenu izložbu dovoljno samo da na jednom mestu bude izloženo što veći broj dela Kloda Monea. Čini se da su se ovim nepisanim pravilom vodili i u frankfurtskom Muzeju Štedel, koji ove godine obeležava 200 godina otkad je biznismen i bankar Johan Fridrih Štedel ostavio građanima Frankfurta svu svoju imovinu u kojoj je bila i umetnička kolekcija koja je brojala 500 dela nemačkog i holandskog baroka.

Dva veka otkad je Štedel na nemačkom govornom području postao prvi građanin neplemićkog porekla koji je osnovao umetničku akademiju i javni muzej, ispred muzejskog zdanja na obali Majne svakodnevno se vide dugi redovi. Izložba „Mone i rođenje impresionizma” beleži rekordnu posećenost pa je njeno trajanje i produženo sve do 28. juna.

Premda među izloženih stotinak dela ima najviše Moneovih, ne manje zapažena su dela i ostalih impresionista, poput Edgara Dega, Eduara Manea, Ogista Renoara, Alfreda Sislija i Kamija Pisaroa. Značaj izložbe uvećava i to što su tu dela i iz njujorškog Metropoliten muzeja, pariskog Orseja, londonske Nacionalne galerije, berlinskog Državnog muzeja....

Izuzimajući upečatljive pariske motive, izložena dela neopisivo prikazuju, s jedne strane, Normandiju kao rodno mesto impresionizma, a s druge strane, razvoj Moneovog stvaralaštva u kojem on sve više beži od realizma ka dematerijalizaciji oblika najvidljivijoj na slici „Ruanska katedrala”. Ti normandski trenuci – kada pada kiša ili će uskoro padati dok sunčani zraci prolaze kroz vlažan vazduh – izbijaju sa bezmalo svih slika impresionista. To difuzno svetlo sunčavih zraka posle ili uoči kiše dobro je poznato Nemcima pa se možda i u tome krije popularnost ove izložbe u finansijskom centru najjače ekonomije Evrope.

Doduše, preveliko interesovanje posetilaca i poprilične gužve ispred izloženih slika stvarale su minulih nedelja vlažan vazduh i u prostorijama Muzeja Štedel, a sve to je uz diskretno osvetljenje stvaralo posetiocima impresionistički difuzni pogled i na samu izložbu. Ovaj, mnogima ne baš najprijatniji, osećaj pomutio je impresije izložbom, ali je „spas” svako mogao da nađe u bogatoj stalnoj postavci ovog frankfurtskog muzeja. Remek-dela Botičelija, Van Ajka, Pikasa i brojnih starih majstora, kao i modernih poput Endija Vorhola, pravo su osveženje pred nastavak uživanja u delima impresionista koje opsedaju grupe posetilaca sa vodičima.

Ipak, ni gužve ne mogu da spreče posetioca da uvidi kakav je bio put Moneovog umetničkog istraživanja u kojem je nastojao da ne prikaže samo prirodu  ili materiju predmeta, već promenljivu igru svetlosti postižući utisak treperenja na slikama.

„Tokom vremena sam progledao, istinski shvatio prirodu i naučio čak i da je volim”, rekao je svojevremeno Mone, što možda najbolje ukazuje na njegovu posvećenost prirodi.

Zbog toga ga je Eduar Mane smatrao „Rafaelom vode”, a za Sezana je Mone bio „samo oko”. Uprkos svemu tome, za života mu zvanični krugovi u Francuskoj nikad nisu odali priznanje, niti je država od njega kupila ijednu sliku. One se sada ipak nalaze u francuskim državnim muzejima, ali su pokloni ili ih je država mnogo kasnije kupila od privatnih kolekcionara.

U kolekciji Muzeja Štedel je njegova slika „Ručak” iz 1869. koja je jedinstvena po tome što je prvi Moneov slikarski iskorak u prikaz scena svakodnevnog života. Osim toga, ovo je bila i njegova provokacija umetničkim nepisanim pravilima tog vremena, budući da je scene iz privatne svakodnevice prikazao na velikom formatu – 2,31 metar sa metar i po – što su dimenzije prethodno bile ekskluzivno namenjene za istorijske slike ili slike vladara. Ovim remek-delom on je razbio tadašnji tabu.

Dok je ovo delo dobro poznato, frankfurtska izložba daje uvid i u široj publici manje poznatom radu impresionista – kao karikaturista. Mone je, na primer, još kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Tako ga je zapazio lokalni slikar Ežen Buden i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže što je potom i odredilo Moneovu umetničku sudbinu.

Međutim, i ostali impresionisti su bili zapaženi karikaturisti tog doba, a postavka u Frankfurtu pokazuje i vanvremensku aktuelnost ovih radova, budući da i danas karikature izazivaju smeh posmatrača. Zbog toga ova izložba predstavlja ne samo prikaz rađanja impresionizma, već i pravu detaljnu umetničku biografiju Kloda Monea.