Pobednikova predaja

Blater je pobedio na izborima za predsednika Fife. I posle nekoliko dana, iz „čista mira”, podneo ostavku.

A pre toga, uoči samih izbora, lično ga je Platini, predsednik Uefe, ubeđivao da odustane. Blater nije hteo da ga posluša.

Zašto se predsednik Fife predao posle pobede? Zasad može da se nagađa, a ko zna da li će ikada da se sazna istinski razlog.

Samopouzdanje iskipelo za četiri dana

Blater nije balavac (ima 79 godina) da bi iz pukog inata prkosio Americi (istraga o korupciji članova Fife), Engleskoj (izgubila od Rusije nadmetanje za domaćina Svetskog prvenstva 2018), Uefi (predugo je na čelu Fife), sponzorima (reforme)…

Dobio je 133 glasa, što je više od polovine, pa je njegov suparnik jordanski princ Husein odustao, pošto je u drugom krugu glasanja za pobedu dovoljna prosta većina glasova (u prvom dve trećine).

Blater je tada kipteo od samopouzdanja. Ali, ono je iskipelo za samo četiri dana.

Ostavku je nemušto obrazložio, a nije dozvolio ni da mu se postavi bilo kakvo pitanje. To je jasan nagoveštaj da se u međuvremenu dogodilo nešto što nije za javnost.

Šta je to moglo da se dogodi? Fudbalski razlozi sigurno nisu, jer mu niko u tom pogledu nije ništa konkretno zamerio.

A mogao bi i bilo bi dobro da Međunarodni savez fudbalskih udruženja, što je puno Fifino ime, preuzme neko ko bi se pozabavio razvojem samog fudbala. Kao igre, a ne kao kompanije.

Blater nije izgubio poverenje što je, na primer, predlagao da se svetsko prvenstvo igra svake druge godine, a ne svake četvrte, kako je to od početka bilo. Tu nameru je potkrepio time da je Fifa dve godine posle svakog svetskog prvenstva na gubitku, jer toliko prođe do narednih kvalifikacija. Dakle, ćar je važniji od igre.

Predsednik Fife je progurao da sudije više ne budu obučene u crno. Taj običaj (mada su mogle da nose i drugu boju, na primer, crvenu) ukinut je jer je Blater smatrao da treba da budu u vedrijim bojama. To je, razume se, bez ikakvog uticaja na razvoj igre. Kao i Platinijevo rešenje da se finale Lige šampiona igra subotom, a ne sredom kako je bilo oduvek.

Blaterov pad je najavilo američko državno pravosuđe koje se zauzelo da se pred lice pravde, a to su, razume se, američki sudovi, izvedu oni koji koriste šansu da na način koji nije predviđen zakonom stave pare u svoje džepove.

I u toj časnoj nameri Amerikanci su zatražili od Švajcaraca, uoči samog zasedanja Fifinog kongresa, da uhapse sedmoricu funkcionera. Uglavnom iz takozvanog trećeg sveta. Verovatno se to ne bi pokrenulo u tom trenutku da na nišanu nije i sam predsednik Fife. Bez obzira na to što je teško da se poveruje da on može da snosi odgovornost za ono što rade članovi organizacije na čijem je čelu.

Čak i kad je bilo primera da se onaj na čelu neke međunarodne sportske organizacije ne gadi od uzimanja para, to se drugačije završavalo. Recimo, Berni Ekleston je prihvatio da plati 75 miliona evra da mu se ne sudi zbog primanja mita. I ostao je na čelu Formule 1.

Ovih dana je predsednik Fudbalskog saveza Irske obelodanio da im je Fifa platila pet miliona evra da ne traže pravdu zbog toga što su oštećeni u razigravanju za odlazak na Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi (iz aviona se videlo da je francuski reprezentativac Anri namerno igrao rukom, posle čega je njegov tim dao odlučujući gol).

To kupovanje se Blateru ne stavlja na dušu, a on je za njega morao da zna. Na odgovornost je morao da bude pozvan čak i da nije znao, jer je nedopustivo da ne zna kuda su otišle tolike pare. To isto pitanje trebalo bi da bude postavljeno i Platiniju. Kao Francuz i predsednik Uefe u to vreme nije mogao da ne zna za takvu trgovinu.

Današnji hladni rat preko fudbala

U samoj Fifi nečasne radnje s novcem nisu od Blaterovog doba. Velika bruka je izbila 1931. kada se ustanovilo da ju je oštetio, i to debelo, holandski bankar Karl Hiršman. On je podneo ostavku, a Fifa je zbog njegovih ranijih ogromnih zasluga (jedan od njenih osnivača, prvi potpredsednik, neprekidno četvrt veka njen generalni sekretar, za vreme Prvog svetskog rata su Fifine pare bile kod njega, pošto je Holandija bila neutralna, od smrti Engleza Vulfala 1918. do izbora Žila Rimea 1921, koga je on predložio za predsednika Fife, vodio je savez, zalagao se sve vreme za osnivanje svetskog prvenstva u fudbalu itd) odustala da ga tuži sudu.

Blater, po svemu sudeći, nije mogao da se odupre političkom pritisku. Za njegov odlazak bile su SAD i Engleska, koja očigledno ne može sportski da podnese neuspeh u nadmetanju za ulogu domaćina Svetskog prvenstva 2018. Za to je okrivljen predsednik Fife i njegovu ostavku kao osvetu tražio je čak i predsednik Vlade Velike Britanije Kameron. Ili bar da se šampionat kako znaju i umeju dodeli „kolevci fudbala”, koja nema vremena da čeka da Evropa dođe ponovo na red da se u njoj igra svetsko prvenstvo.

S obzirom na to da su SAD, Velika Britanija i Evropska unija u vrlo zategnutim odnosima s Rusijom, a njen predsednik je bio za Blatera, ovo je bila izuzetna prilika da se makar kroz fudbal nanese udarac i Putinu. Ako Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. zaista bude u Rusiji mogao bi to da bude njen uspeh možda i veći nego sa Zimskim olimpijskim igrama 2014. u Sočiju.

Demokratija, bar kako je izlažu njeni noviji tumači, zahteva stalne kadrovske promene. Ne samo kad je o državi reč, nego uopšte, uključujući i sportske organizacije.

Možda bi danas to bila smetnja Kubertenu da bude predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta 29 godina (1896–1925), Rimeu, predsednik Fife 33 (1921–1954), Džons generalni sekretar Svetskog košarkaškog saveza 44 (1932–1976)... Bori Stankoviću da bude na Džonsovom mestu 26 godina (1976–2002), Milanu Erceganu predsednik Svetske rvačke federacije 30 (1972–2002)...

Sponzorima ranije afere nisu smetale. Na primer, kako su SAD dobile Svetsko prvenstvo 1994, iako tada nisu imale ni fudbalsku ligu. Ili doprinos predsednika Fudbalskog saveza Okeanije Novozelanđanina Dempseja da Nemačka pobedi Južnu Afriku u nadmetanju za domaćina 2006. Na kraju krajeva, i šta ti sponzori dobijaju zauzvrat. Ili da na prošlom svetskom prvenstvu dodele neku nagradu (ostao je utisak kao najboljem igraču) Mesiju, koji zbog utaje poreza u Španiji otplaćuje svoj greh.

Ali, sve su to teme koje nemaju veze s fudbalom, nego s profitom. Novac je u kapitalizmu glavni pokretač svega. Zato i može da se iskoristi kao univerzalni razlog za optužnicu.

Pirova pobeda na savremen način

Epirski kralj Pir je poznat po izreci: „Još jedna ovakva pobeda i ja sam – izgubio sam.” On je to, navodno, rekao posle pobede protiv Rimljana kod Askule 279. pre nove ere, jer mu je izginulo mnogo vojske. Do tada su stari Grci za takav slučaj koristili izraz Kadmova pobeda, pošto je slično prošao mitski osnivač Tebe. U savremenim uslovima Blaterova pobeda bi mogla da zameni Pirovu.