Mali Čipe velikog sportskog srca

Zrenjanin–Na jednom plivačkom nadmetanju, održanom pedesetih godina prošlog veka u Splitu, takmičari bi, kako to uvek biva, čim bi dotakli liniju cilja, pitali sudije ili trenere koje su mesto zauzeli. Tako su odmah saznali ko je stigao drugi, ko treći, četvrti ili peti, ali nigde nije bilo – prvog.

– Ma, eno ga gore, onaj mali što sedi na tribinama – dilemu je razrešio jedan od sekundanata.

Taj mali, koji je stigao da otpliva trku i potom sedne u gledalište, odakle je posmatrao takmace u bazenu, bio je Zrenjaninac Stevan Nikin, zvani Čipe. Taj sitni i rastom oniži kontinentalac još će nekoliko puta pobeđivati morske vukove i atlete iz velikih gradova, koji su tokom čitave godine trenirali u zagrejanim bazenima.

A Čipe je trenirao na reci Begej, gde je i otkriven njegov plivački talenat. Kad mu je bilo nepunih 12 godina, održavana je maratonska trka od Brankovana do Fišera, nekada dva čuvena kupališta na Begeju, međusobno udaljena dva kilometra. Bilo je stotinu plivača, a Čipe je važio za totalnog autsajdera. Međutim, on je vodio do pred kraj trke, i samo zato što usled neiskustva nije znao da dobro rasporedi snagu u finišu su ga pretekla dvojica plivača. Odmah je bilo jasno da bi na kratkim stazama mogao da postigne velike rezultate.

Tako je i bilo. U disciplinama stotinu metara i u štafetama postao je standardni državni reprezentativac. Mnogi su se čudili kad bi ga videli kako kao prvoplasirani izlazi iz bazena, jer je sa svojih 170 santimetara bio uočljivo niži od ostalih plivača. Taj nedostatak Čipe je nadoknađivao eksplozivnošću i brzinom, pa je, osim pobeda, postavljao i brzinske rekorde.

Stevan Nikin ostao je zapamćen kao igrač u nekoliko sportova. Posle plivanja, najviše uspeha je imao kao fudbaler, nosio je i dres zrenjaninskog Proletera i Radničkog iz Niša. Kao vaterpolista, igrao je zajedno s Galetom Muškatirovićem i Mirkom Sandićem. Pričajući o skromnim uslovima u kojima su nekada radili sportisti, Čipe se seća kako je jednom za vreme vaterpolo utakmice (igrane u reci Begej!) iskoristio što je voda bila mutna, pa je uplivao u „teren“ s perajima na nogama, a sudije to nisu primetile dobar deo utakmice.

U gotovo neverovatnoj sportskoj karijeri uspešno se takmičio kao skijaš, gimnastičar i bokser. Veli da je, kao plivač, ispunio i normu za Olimpijske igre u Melburnu 1956, a četiri godine kasnije trebalo je da pliva kao član štafete četiri putasto metara mešovitim stilom. Ni danas mu nije jasno zašto nije otišao. Kaže da baš nije bio politički po volji tadašnjem režimu, pa su se plašili da mu daju pasoš, jer su se bojali da se neće vratiti u zemlju. Mada je bio državni rekorder i reprezentativac u plivanju, nikad nije dobio nikakvu stipendiju.

Mada je završio višu pedagošku školu i fakultet fizičke kulture, nikako nije mogao da se zaposli u rodnom Zrenjaninu, već je radio u školama u Kladovu i Bečeju, a kraće vreme i u inostranstvu.

Sticajem okolnosti, rano je prestao da se aktivno bavi sportom. Tokom kratke karijere iskazao je, tvrde zrenjaninski sportski hroničari, samo mali deo od svojih velikih potencijala. Uglavnom je nailazio na nerazumevanje okoline, a najviše žali što nije dobio priliku da svoje raznovrsno sportsko znanje prenese na mlade i što je danas, kao penzioner, potpuno zaboravljen.