Harač ili porez

Na pune glave muke i nevolje nezaposlenih, koji nemaju prihoda, i ne mnogo manje jade i brojnih penzionera i zaposlenih kojima su propisima smanjeni prihodi ili im ih je poslodavac smanjio, pa svi ti sve manje imaju novaca i za hranu i opstanak, došao im je kao grom iz neba i povećani porez i na njihov  krov nad glavom. Porez na imovinu je mnogima u ovoj godini skoro dupliran u odnosu na prošlu godinu, a još im nema nikakvog boljitka. A sve je bilo netransparentno i tiho oko tog, dok ih nisu udarili po glavi rešenjima o porezu.

Iako je gradska uprava Beograda rešenjem još u novembru prošle godine u proseku „utvrdila“ za oko 11 posto veću prosečnu cenu kvadratnog metra stana za plaćanje poreza u ovoj godini, nismo o tome bili šire obavešteni, iako je to objavljeno u službenom listu. Nije slučajno bilo tako, ali je dobro da javnost dozna bar sad kako se to dogodilo. Po zakonu osnovicu poreza na imovinu čini ostvarena prosečna cena stana, koju utvrđuje uprava grada Beograda „na osnovu cena ostvarenih u prometu odgovarajućih nepokretnosti po zonama“ u devet meseci prošle godine za porez u ovoj godini.  

I zaista je u objavljenom rešenju Sekretarijata za finansije grada Beograda od 28. novembra prošle godine „utvrđeno“ da su tako prosperitetno porasle cene po metru kvadratnom stanova i kuća u Beogradu. Nije objavljeno obrazloženje, niti su poznati „podaci“ koji su za to korišćeni. Da su tako porasle cene bila bi šteta što to nije šire obznanjeno, kako bi se možda ubrzano gradio i „Beograd na vodi“. Ali agenti za promet nepokretnosti tvrde obratno, da su cene kvadratnog metra stambenog prostora opale. I iz oglasa o ponudi i tražnji to se nazire. Dakle postoji opravdana sumnja da objavljene cene kvadratnog metra nepokretnosti u Beogradu nisu „ostvarene u prometu“, kako to propisuje zakon, nego proizvedene od uprave grada Beograda da bi što više poreza naplatili. Zato je neophodno da neki organ izvrši uvid u „ostvarene cene“, kako bi se utvrđene cene uskladile sa zakonom i ostvario pošten odnos između poreznika i građana.   

U novembru prošle godine uprava Beograda je donela i dve odvojene odluke o zonama Beograda za plaćanje taksa i naknade za uređenje zemljišta i za plaćanje poreza na imovinu. Ovom poslednjom je pored 12 zona Beograda za plaćanje poreza uvedena u ovoj godini i trinaesta. Promenjene su i teritorije zona, što po zakonu može biti zasnovano samo na zaista boljoj opremljenosti i saobraćajnoj povezanosti, koju je teško toliko zapaziti u Beogradu. Ali su tako brojni poreski obveznici prešli iz jeftinije u skuplju zonu, pa ih je i po tom osnovu sustiglo dalje poskupljenje kvadrata krova nad glavom. I konačno sam porez im je u rešenju obračunat po progresivnoj stopi od nule do dva odsto od njihove „utvrđene“ cene kvadratnog metra. Tako je mnogima porez u ovoj godini i dupliran u odnosu na prethodnu. 

U Ustavu je milozvučno zapisano da je „obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina opšta i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika“. Istina, ta ustavna pravednost još je „na grani“. Deset odsto poreza na ulje, mleko i hleb najviše oduzme upravo od tanke ekonomske moći najsiromašnijih. Malo je obveznika poreza kojima je ekonomska moć porasla koliko i povećani porez na imovinu za ovu godinu. Mnogima će nastupiti rizik da izgube i krov nad glavom da bi platili povećani porez. Iako u Ustavu piše i da je „oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom“, očito je da je od gradske uprave Beograda utvrđivanjem cene kvadratnog metra iznad „cena ostvarenih u prometu“ i proširenje zona bez bolje opremljenosti i povezanosti prekršen i Ustav. A kako onda da se uveća i poštovanje zakona od strane građana i bolja naplata poreza?

Konsultant za strana ulaganja