Srpkinja Latinka

Beogradski nedeljnik identičnog imena upravo je objavio intervju s Latinkom Perović, bivšom visokom funkcionerkom Saveza komunista Srbije, kasnije uglednom istoričarkom i neformalnim vrhovnim intelektualnim autoritetom grupe ljudi koji su se onomad samoproglasili „Drugom Srbijom”, da bi se danas protiv tog termina bunili kao da im ga je nametnuo neko drugi.

Budući da gospođa Perović poslovično izbegava javne nastupe, kolegama iz „Nedeljnika” valja odati priznanje. Nekadašnjoj drugarici Perović, opet, valja odati priznanje na vrhunskoj intelektualnoj formi koja je dostojna naučnog pristupa događajima na kom insistira i koja je zaista smešta visoko iznad većine njenih sledbenika.

Nevolja je, međutim, u tome što forma objektivne analize nipošto nije u skladu sa subjektivnim sadržajem koji na više mesta u intervjuu probija vešto skrpljenu oblandu, a istoričarku denuncira kao zarobljenicu vlastitih ideoloških mantri.

Navešću samo tri najekstremnija primera.

„Nikezić je smatrao da Srbija ne treba da ima neku vrstu političkog protektorata nad Srbima van Srbije”, ističe gospođa Perović, „i da je, ako se ide u demokratsko društvo, bilo logično da će se u svim republikama štititi i prava Srba. To može nekome delovati naivno politički, ali, nažalost, iskustvo je to potvrdilo.„

Postavlja se pitanje šta je iskustvo potvrdilo. To da je formalno demokratski izabran režim Franje Tuđmana, jednog od maspokovaca s kojima je tadašnje srpsko rukovodstvo kom je pripadala drugarica Perović bilo u sjajnim odnosima, što ne dovodi u pitanje ni u najnovijem intervjuu – iste te Srbe izbacilo iz Ustava i pogazilo njihovo najosnovnije pravo?

Umesto da „naivnost” koristi kao jedini mogući argument kojim bi mogla da brani grešku svoje ekipe, što bi joj se još i moglo oprostiti, Perovićeva vrši zamenu teza koju ozbiljan istoričar sebi ne bi smeo da dozvoli.

Drugi primer: Perovićeva ne dovodi u pitanje činjenicu da je proces protiv Draže Mihailovića 1946. bio politički, što je stav za pohvalu. Nije, međutim, za pohvalu to što taj politički proces doživljava kao nespornu činjenicu, dok današnji proces, kojim su tekovine jednog političkog nasilja nad pravosuđem barem delimično korigovane, ne samo da proglašava takođe političkim, nego ga, iako je po njenom, kao što nije, ekvivalentan procesu koji mu je prethodio, tumači kao krajnje sporan.

Valjda i sama svesna kako je upala u logičku zamku, kao kockar koji, pokušavajući da se vadi, tone u višestruko veću nevolju, Perovićeva prvo poredi Dražu Mihailovića, koji je, na samo suštinski, nego i zvanično, bio pripadnik antihitlerovske koalicije i nosilac više savezničkih odlikovanja, s nespornim neprijateljima saveznika nacistom Kvislingom i Hitlerovim kolaboracionistom Petenom.

A onda, na pitanje novinara Veljka Miladinovića: „Da li su vas – kao istoričara – iznenadili podaci o likvidacijama desetina hiljada ideoloških neprijatelja posle 1945?” – hladno odgovara:

„Ta istorija je složena. To je kraj rata, bilo je sigurno tih egzekucija bez suda, bilo je revanšizma, puno osveta… Opravdavanje zločina jednih zločinima drugih, to je uvod u kulturu zločina.„

A ko je opravdavao zločine jednih zločinima drugih? Pa upravo oni koji su 1944. po Beogradu i ostatku Srbije ubijali nedužne ljude jer su, je li, četnici, protiv kojih se ti nesrećnici nisu borili, ubijali njihove drugove, baš kao što su njihovi drugovi ubijali iste te četnike?

Najveći nonsens koji na ovu temu saopštava Latinka Perović, međutim, jeste ocena da se poništavanjem i po njoj samoj politički motivisane presude Mihailoviću sprečava nacionalno pomirenje „jer niko nije vodio računa o stvarnim žrtvama, a one imaju naslednike, koji kada to komentarišu, kažu da su tu presudu doživeli kao novi zločin”!?

Postavlja se pitanje da li oni koje su krajem rata ni krive ni dužne pobile partizanske jedinice nisu bili stvarni ljudi. Ili, možda, oni nemaju naslednike, pa njihove žrtve nisu važne!?

Gospođa Perović nacionalno pomirenje ne doživljava kao istoričar, nego onako kako bi ga doživljavao delegat na kongresu Antifašističke omladine u vreme Prve petoletke.

I na kraju – šlag na torti!

Analizujući dobre i loše strane politike Aleksandra Vučića, drugarica Perović kao jedan od kvaliteta njegove politike ističe nemešanje u „jedinstvo” Bosne i Hercegovine!?

Na stranu pitanje da li se Vučić meša u odnose unutar Bosne i Hercegovine i da li eventualno mešanje ili nemešanje, i kakvo mešanje i kakvo nemešanje, predstavlja manu ili vrlinu – sam termin „jedinstvo”, kada je reč o situaciji u današnjoj Bosni i Hercegovini, predstavlja lakrdiju bez presedana.

Da je insistirala na „teritorijalnom integritetu” te suštinski nepostojeće države – to bi bilo problematično, ali ne bi bilo smešno. Koristiti termin „jedinstvo” za prostor u kom se devedeset devet odsto stanovništva ideji jedinstva ruga na različite načine – jeste tragikomično.

Gospođi Perović pripisuju izjavu da Srbi poseduju genetsku nesposobnost logičnog promišljanja politike i istorije.

Ako je tako, bivša drugarica, a današnja gospođa Perović je, van svake sumnje, Srpkinja par ekselans.