Način smrti

Besmrtnost je određena načinom smrti! – veruje Hamida Sarfraz, kćerka pakistanskog vozača autobusa, kojoj je žao što nedavno nije poginula u Islamabadu, u puškaranju "islamista" i policije za Crvenu džamiju.
Hamida veruje da bi je žrtvovanje za stvar "islamista" učinilo besmrtnom. Život bi joj se produžio na nebu – "u obilju". Na nebu, ono je dostupno "bez potrebe da čovek pati". "Na nebu", ako je besmrtnik gladan, "pojavi se hrana". "Najbolja hrana, a da i ne znate odakle ona tu!"

Hamida ima devetnaest godina i bila je polaznik medrese za devojke u džamiji Hafsa, obrazovnom privesku Crvene džamije, dopale pod kontrolu "islamista". Šanaz Ahtar, njena jedva starija vršnjakinja, osećala se u medresi "u većoj meri kod kuće nego u rodnoj kući". Ahtar je izučavala Koran, Hadit (Prorokove izreke) i islamsko pravo. I Ahtar veruje u uzvišenost žrtvovanja života i "moli se bogu za ulogu u džihadu".

Ahtar zna za napade bombaša-samoubica. Misli da su oni opravdani u odbrani "iskrenih vernika" od "nevernika". U svesti joj odzvanjaju reči učitelja, nedeljama uoči napada vojske: "Jeste li vi, devojke, spremne za to? Imate li snage da branite svoju veru?". 

Uz približno tri stotine poginulih, Crvena džamija u Islamabadu vraćena je pre tri nedelje potrebama obreda – mada, uz prisustvo vlasti u blizini. Policija i vojska čuvaju zdanje od studenata muške i ženske medrese, koji su protiv predsednika Pakistana Mušarafa. Oni misle da je Mušaraf lutka u rukama "nevernika".

Sam Mušaraf sve manje je u prilici da bira, pozvan od Vašingtona da rezultatima opravda deset milijardi dolara šestogodišnjih fondova režimu, za rat protiv talibana i Al Kaide. Vašington procenjuje da su "islamisti" regrutni resurs terorista unutar Pakistana. Ukoliko Mušaraf ne zaustavi regrutovanje za talibane, SAD će svog neprijatelja napasti unutar pakistanske teritorije.

Posle kapitulacije medresa Crvene džamije pred vlastima, jedne muške i jedne ženske, Hamida je pošla roditeljima. Taj povratak nikoga nije obradovao. Hamidino selo, utonulo između brda sa zelenim usečenim terasama, ne obiluje hranom, kakve u izobilju "ima na nebu". Džamija Hafsa je nezamenljiva. Hamidi nedostaju knjige i duh seminarije. Roditeljima odgovara što je ona bila besplatna, bezbedna i s ugledom učilišta.

Šanaz je ostala sa demonstrantima. U njoj je glasnije ono što su ponavljali učitelji: "Jeste li spremne? Čovek ne zna kada će umreti. Život ovde je privremen".

Šanaz je odlučila da potvrdi svoj odgovor. Ona neće propustiti sledeću priliku. Ugrabiće "besmrtnost". Možda baš tu, blizu Crvene džamije i džamije Hafse. 

    U selu, Hamida kaže da je sada na redu njena misija – da, onim što zna, utiče i prvo preobrazi porodicu, a onda i lokalnu zajednicu. Počela je davanjem pouka o "životu posle smrti" seoskoj deci, zagledanoj kao i ona, u nebo – jedino mesto gde nešto sleduje bez patnje.

Hamida i Šanaz su pozadina "rata protiv terorizma", čiji su frontovi u Iraku, Avganistanu i Evropi, mada na kontinentu zasad s nižim intenzitetom aktivnosti. Pitanje u vezi s tim glasi: na kojoj strani fronta je krajnji pobednik? Da li će pobeda pripasti Guliveru ili Liliputancima – ukoliko Guliver ne posluša savet Zbignjeva Bžežinskog, i umesto ometanja pokušaja da bude vezan pronađe način da Liliputance "objedini pod sopstvenim okriljem".

Milijarde siromašnih "raspoznaju vapijuću socijalnu nepravdu", šapuće Bžežinski Guliveru. "Energija probuđenih savladava granice i upućuje izazov sada postojećim državama i celoj svetskoj hijerarhiji, na čelu sa SAD."

Moglo bi se shvatiti – požurite, uložite u malo više pravde i u hleb. Odvratite od njihovih samoubilačkih namera devojke Hamidu i Šanaz. Izgleda, međutim, da Guliver ne čuje Bžežinskog. Ili mu je milija sopstvena iluzija o pobedi, te gura ispred sebe nemoćnog Mušarafa.