Državni poslovi

Već godinama odazivam se rodoljubivom apelu premijera. Letujem (čak i zimujem) u selu kod Ralje, kao moravski lokalpatriota, koji se pod stare dane premetnuo u Šumadinca. Jedan ovdašnji čiča, još stariji od mene (a takvih je sve manje), uveren je da boljeg zavičaja od Šumadije i nema. „U Beogradskom pašaluku si zemljače, i odatle ti beganja nema.“

Bez namere da se u tuđe, inozemne krajeve udaljavam i tako trošim devizne rezerve koje inače nemam, seosku idilu mi čini veselijom neprekidna politička zabava srpska, uz premijerovu nepresušnu energiju za širenje razdraganog optimizma.

Evo, već sam dovoljno pisao u prvom licu. Koga je briga za moje selo između Avale i Kosmaja! A pristiže i avgust, ključni mesec za preispitivanje stanja u državnoj kasi: dakle, hoće li predsednik vlade ispuniti svoje obećanje povodom penzija, ili neće? Po svoj prilici neće. Onaj čiča iz fiskalnog saveta žustro se protivi obećanju onoga koji jedini ima prava da obećava i dužnost da ispunjava. Taj čovek (Pavle Petrović) uverava nas da o penzijama i ne mislimo do kraja 2017. godine.

Za mnoge penzionere to je čitava večnost, možda i njen kraj, a valja dočekati bar večnost i jedan dan. Nije sigurno da li su uopšte u kontaktu Petrović i Vučić, ili je njihova farsična disonanca planirani udar na nerve staraca koji su svoj živčani sistem davno proćerdali. Dakle, premijer zagreva, uliva nadu da će deo otetog biti vraćen, fiskalni savet baca led, taj savet i ne vidi druge izvore za popunu budžeta od penzija koje se najpre moraju oduzeti da se konačno ne bi ni vraćale.

Mislim da premijeru malo koristi ali mu ipak vredi takav fiskalni savet, koji sa svoje strane nema bar još koju ideju, osim rezanja na mestima gde je već sve pokidano. Onda je i Vučićev optimizam uzaludan, ako je uopšte iskren, jer i da se ovim tempom puni kasa do 2017. kad valja vrnuti dug, ona će ponovo zevati prazna. Tako funkcioniše taj srpski perpetuum mobile.

Da se ponovo vratimo na onaj poziv za domicilno letovanje. Prošlost nas uči da od sličnih vapaja nema vajde. Još 1974. pokrenuta je legendarna akcija pod estradno-modnim pokličem: „Lepo stoji partizanska bluza“. Kao, šta će nama moda sa strane, kad stilizovani komesarski mundiri i ostali prerađeni šnajderski kič stoje i na muškima a pogotovu na ženskinjama kao saliveni. Od toga se naravno, ništa nije primilo. Pa onda, bojkoti tuđe robe, u stilu „kupujmo domaće, jer za bolje i nismo“.

Takve ideje su kratkog daha, pošto uz najlon populizam sputavaju osnovne postulate svake slobode, deklaracije o slobodnom protoku ljudi i ideja, za robu već rekosmo. No kad već ima javnog političkog govora o škrtarećem plebiscitu, zašto premijer nije bar simbolično prekoreo predsednika, koji neumorno putuje, vodi u daleke svetove sve koji mu se nađu pod rukom i baš ga briga.

U našoj eliti, koja je ipak sama sebe izabrala, ima mnogo onih koji su uvereni da je svaka stiska samo za „prost narod“, a nikako za njih. Znam da šef države mora da ide kod sebi sličnih, ali zar mu Oliver Antić kao drug i pomoć na putu nije dovoljan?

Ne znam da li premijer zna, možda mu i nisu rekli, ali građani su pod strašnom, skoro neizdrživom presijom poreznika. Slučajno znam, u sopotskoj opštini su porezi i na udžerice, pored kojih nema asfalta, porasli za 80 odsto. Nema obrazloženja šta se to dogodilo, da li su u selima napravljeni akva-parkovi, promenjen ambijent, otvoreni bioskopi, dečja igrališta, stigle žirafe tasmanijski đavoli i beloglavi supovi, ušoreni razbijeni delovi Popovića, Stojnika i Đurinaca, ili je sve to samo genijalna ideja ministra Vujovića i njegovih haračlija.

Ako premijer ne zna sve, ili mu ne kazuju – evo mu prilike da vidi, i da popriča s Vujovićem. Jedan dnevni list je pre nekoliko dana doneo spisak, sve sa slikama najbogatijih Srba, koji ukupno duguju desetine milijardi dinara poreza. Da se dopuni kasa, pa još da se preliva. Ali, šta? Poreski organi, sve sa uterivačima dugova i mehanizmima legitimne države, ništa tu ne mogu, ili neće, ili ne smeju onima koji imaju najviše a ne daju ništa. Voleo bih da premijer pozove ministra finansija, lupi šakom o astal, i naredi: „Vujoviću, naplaćuj svima!“ To bi bio optimizam.

U Srbiji tako nešto nije moguće, i znam zbog čega. Bar da se tim ljudima, ako su već izvan zakona, uputi apel, molba, aman braćo, ne idite nigde na letovanje, ostajte ovde, dajte nešto od vašeg pregolemog duga ako boga znate, ponižavajuće je da vas molimo.

Za to vreme, srpski lumpenproleteri, oni dakle koji nemaju ni posla ni nade da će ga naći, čekaju šta će biti s penzionerima. Oni su poslednja nada nezaposlenom narodu, uprkos Pavlu Petroviću i njegovom amaterskom savetu koji je naprosto slep kod fiskalnih očiju i ne vidi dalje od ukidanja stečenih prava.

Neka premijer vidi šta će s poreznicima, ako već nije video, i da se raspita kako stoje stvari. Dokle se harač može podneti. Narod odavno plaća više nego što može, ali se nešto ućutao.