Srbijanci i Hrvatijanci

Pre nekoliko dana, šetajući Knez Mihailovom, naiđoh na poster neke regionalne NVO.

Čitajući ga, primetih frazu „srbijanske vlasti”. Opšteprihvaćena u novogovoruHrvatske, kao i Bosne i Hercegovine, reč „Srbijanac” se u poslednjevreme, čini mi se, sve češće javlja i u Srbiji. Budući da očigledno odudara, po stilui zvučnosti, od leksike modernog srpskog jezika (odudarala je čak i u vreme Vuka,koji je u svom Rečniku svrstava kao lokalni vojvođanski sinonim za „Srbin”), koji jerazlog njenog oživljavanja? Sumnjam da razlog leži u želji da nam se svakodnevni jezikobogati starim rečima koje su izašle iz upotrebe; da je tako, danas bi češćegovorili i „tisuća”, „kut”, „povest” itd. Dakle, razlog je verovatno politički, tebudući da u politici reči često poprimaju značenje drugačije od standardnog, onogkoje možemo naći u rečniku (primeri ispolitiziranih reči koje odmah padaju na pametjesu „nacionalizam”, „tolerancija”, „demokratija” i sl.), da bismo razjasnili reč„Srbijanac”, prihvatimo Vitgenštajnovu maksimu „Smisao je upotreba”, to jest posmatrajmokako se koristi da bismo zaključili šta znači.

Skoro svim jezicima je zajedničko da, ako imaju sinonime za strane nacionalnosti, oni imaju i svoju derogativnu, pogrdnu varijantu. Kako i u Hrvatskoj i u BiH koriste reč „Srbin”, da li možda upotreba sinonima „Srbijanac” predstavlja njenu uvredljivu varijantu? Političkakorektnost na našim prostorima, srećom, nije zaživela, te sumnjam da je ovo slučaj, jer kad žele da nas uvrede, naše komšije imaju jače reči, koje, nažalost, mnogi i danas često i bez uzdržavanja koriste. Dakle, ako se „Srbijanac” ne vraća u upotrebu kao uvreda, koji bi mogaobiti drugi razlog?

Ako nije etnonim, „Srbijanac” je demonim, to jest označava osobu iz Srbije, građaninaSrbije, koji može, ali ne mora nužno biti Srbin. Ovo tumačenje je logično i imapandana u nekim drugim slovenskim jezicima (npr. „russkiй” i „rossiйskiй” u ruskom).

No, ako je tako, zašto npr. u Hrvatskoj nisu toliko precizni i kad govore o sebi – zašto ne prave razliku između „Hrvat” i „Hrvatijanac”? Zašto govoriti o„srbijanskim vlastima” umesto srpskim vlastima, ali ne govoriti o „hrvatijanskimvlastima”?

Razlog je, verujem, dvojak. Prvo, insistiranjem na demonimu umesto na etnonimu stvarase utisak da je Srbija nenacionalna država (kao SAD, Britanija, Švajcarska itd.),što ona (kao i većina evropskih država), naravno, nije. Nacionalna država je ne samobitan simbol, ona i praktično okuplja, organizuje i štiti (bar u teoriji) svepripadnike nacije koju predstavlja. Bez nacionalne države kao prirodnog stožera, iovako slabo srpsko nacionalno jedinstvo bilo bi još više oslabljeno. Dakle, insistiranje na demonimu jeste svojevrstan pokušaj podrivanja nacionalnog identiteta ijedinstva Srba.

Drugo, oni koji koriste „Srbijanac” paralelno koriste i „Vojvođanin”, „Kosovar” isl., i to ravnopravno, iz čega proističe da teritorija koja se odnosi na „Srbijance”,Srbija, ne sadrži Vojvodinu, Kosovo itd. Cilj ovoga je ne samo iskazivanjenepoštovanja teritorijalnog integriteta Srbije već i mentalna priprema za budućeaktivno kršenje istog; mnogo je lakše cepati delove teritorije ako se prethodnoustalilo mišljenje da ona nije jedinstvena.

Kako reagovati na ovu pojavu? Da li treba i mi, govoreći o Hrvatskoj, da počnemo dadelimo njenu populaciju na „Hrvatijance”, „Zagorijance”, „Međugorijance” itd.?

Protiv sam toga iz estetskih razloga. Dovoljno je da razumemo motive iza današnjepolitičke upotrebe ovih demonima i da se potrudimo da oni ne zagade naš svakodnevnijezik. Dobar je i savet mog prijatelja koji, kad god ga u Hrvatskoj pitajuda li je „Srbijanac”, odgovara: „Da, ukoliko ste vi Hrvatijanac.”

*Doktorand Univerziteta Teksas, Dalas