Alergija na narod

Do pre tri godine, kad je po prvi put otvoreno uvedena neoliberalna retorika stezanja kaiša, dve osnovne i – možemo slobodno reći – jedine političke opcije bile su liberalizam i nacionalizam. Njihovi sukobi, prepirke i rasprave određivali su svaki segment javnog života Srbije. Taj začaran krug je, međutim, služio samo održavanju statusa kvo, a te dve opcije, ma koliko na prvi pogled međusobno nespojive, koristile su ovu suprotstavljenost i zarad sopstvenog samoodržanja. Koliko god se prezirali, liberali i nacionalisti jedni bez drugih ne mogu.

Kako se levica našla između dve vatre u ovoj samodovoljnoj simbiozi? Vrlo jednostavno – uradila je nešto što je iz liberalne perspektive neoprostivo: upotrebila je reč „narod”. Samo tokom protekle nedelje, na portalu „Peščanik” objavljena su čak tri teksta u kojima se sugeriše da je svaka upotreba ovog pojma „kobna” zbog njegove zloupotrebe u nedavnoj prošlosti. Oštre zamerke upućene su i mom odgovoru profesorki Danici Popović u „Politici”, gde sam neoliberalnu poziciju nazvala „antinarodnom“.

Deo liberalne elite tvrdi da želi da podrži nastajuće leve struje u Srbiji, ali pre toga bi da se uveri u to da one nisu „narodne”. Dozvoliće liberali čak i radničku klasu (termin koji su devedesetih zdušno prepustili Miloševiću, SPS-u i JUL-u), samo ako odustanemo od naroda. Narod „pripada” njihovim neprijateljima, nacionalistima ili desničarima, kako hoćete, i ako levica želi liberale na svojoj strani, moraće naroda da se okane.

Uvek je zanimljivo videti šta izbija kada se zagrebe po površini. Koliko god naizgled bili različiti, i liberali i nacionalisti „narod” vide isključivo kroz jednu te istu prizmu. Svevši ga na njegovu nacionalističku konotaciju, prvi ga kao takvog izbegavaju, a drugi idealizuju. A narod, bivajući narod, nema previše veze ni s jednim („zaostalim i lenjim”) ni sa drugim („nebeskim i nepokorivim”) tumačenjem; on je uvek bio ono što jeste: eksploatisana radnička klasa.

Tokom okrutne tranzicije u ovih dvadesetak godina na Balkanu, radnici su prestali da svoj interes posmatraju kao klasni i počeli su da doživljavaju sebe kao narod. Uostalom, ti isti liberali su ih godinama ubeđivali da klase u stvari i ne postoje. Za njih postoje samo pojedinac i njegova sloboda da izabere da bude eksploatisan ili da nestane. No, kako ljudi, pojedinačno svako od nas, postoje samo kao društvena bića, radnička klasa je svoju međusobnu solidarnost počela da razvija upravo kroz pripadnost narodu. To svakako ima i etno-nacionalističke elemente, ali nije svodivo na njih.

Nastajuća levica u Srbiji zato nikako ne bi smela da pristane da bude uvučena u ovaj sukob. U ovim okolnostima, njena politika mora biti narodna. Bude li dopustila da maštari o nekakvim savršenim političkim subjektima, po njenom (ili tuđem) ukusu, nikada neće uspeti da radi zajedno sa stvarno postojećom, obespravljenom radničkom klasom. Uostalom, stvari se uvek mogu menjati jedino kroz smisleno političko delovanje, a praksu sa fantastičnim izmaštanim subjektom ne možete imati.

Levica mora da počne da postavlja uslove, a ne da reaktivno ulazi u igru u kojoj će uvek gubiti. Potrebno je zato problematizovati i popularnu tezu o nekakvom prirodnom savezništvu tzv. levih liberala i levice. Istorija je, nažalost, prepuna ovakvih primera i svaki od njih bi se završavao na isti način: kapitalizam bi se stabilizovao, levica bi postala suvišna i liberali bi je odbacili, zajedno sa svim njenim elementima, pa i borbom za interese radničke klase.

Stoga, ako liberali žele saradnju sa levicom, onda bi morali da se nekako izleče od svoje alergije na narod.

S druge strane, ni levica nije homogena. Zato, u pogledu pravca koji bi trebalo da zauzme, uvek je dobro prisetiti se one stare i, neka vas ne začudi, Lenjinove: „Između desnog seljaka i ruskog liberala leži cela provalija. Prvi je na rečima odan staroj vlasti, a na delu se bori za zemlju. Drugi se na rečima bori za narodnu slobodu – a na delu stvara drugo porobljavanje seljaka. Nama će sigurno više odgovarati put s ’desnim’ seljakom nego s ’liberalnim’, ’demokratskim’ kadetom.”

Članica Kolektiva Gerusija