Opravdanje za Halama Foa

INTERVJU
Povodom uspostavljanja zajedničke programske saradnje između palićkog Festivala evropskog filma i Motovunskog filmskog festivala, Specijalno priznanje – nagrada za film koji se prikazuje u takmičarskom programu oba festivala – pripalo je britanskoj drami "Halam Fo" Dejvida Mekenzija.
Četrdesetogodišnji Mekenzi odrastao je u Škotskoj, a kao i većina britanskih reditelja, karijeru je započeo kratkim igranim filmovima za koje je osvojio brojne nagrade. U oblasti igranog filma debitovao je niskobudžetnim delom "Poslednja velika divljina", da bi usledili "Mladi Adam" (često prikazivan na domaćim televizijskim kanalima sa Juanom Mekgregorom u glavnoj ulozi), "Azil" i najnoviji – "Halam Fo", nagrađen "Srebrnim medvedom" na ovogodišnjem berlinskom festivalu, koji zvaničnu bioskopsku distribuciju u Velikoj Britaniji počinje 31. avgusta.

Reditelj Mekenzi bio je gost palićkog festivala, a sa severa Srbije otputovao je u Motovun, na vodeću hrvatsku filmsku feštu.

"Halam Fo" je ekranizacija debitantskog romana Pitera Džinksa. Šta vas privlači književnosti? Znači li to da nema dobrih originalnih scenarija?

– Nije da nema dobrih originalnih scenarija. Reditelj treba da se nađe sa scenarijem, što se meni desilo u slučaju filma "Poslednja velika divljina" za koji je scenario pisao moj brat Alister. Trenutno je mnogo više dobrih romana koje treba ekranizovati nego originalnih scenarija jer su im ideje problematične. S druge strane, oduvek sam voleo da čitam, čitam dosta i u svakoj prilici, a roman koji ću ekranizovati pažljivo biram. Često zamolim prijatelje da mi preporuče dobar roman i da me ubede da bi bio dobar film. U ovom kao i u prethodna dva slučaja se nisam pokajao, mislim da sam napravio dobar izbor.

Odlučujete se za romane koji nisu među najpopularnijim. Zašto izbegavate bestselere i klasike engleske književnosti?

– Klasici su dobri, ali nisu ono što me privlači, nisu moj senzibilitet. Imam utisak da nikada ne bih mogao da snimam po romanima Džejn Ostin ili njoj sličnim piscima. Ne osećam se prijatno u tom materijalu. Iskreno, to mi je ljigavo, dosta puta ispričano i prežvakano. Prošle godine smo imali novu filmsku verziju "Gordosti i predrasuda" i Britanija je trčala u bioskope, a nije mnogo dobila. Ne kažem da to nije dobro, ali je previše. Ima toliko mladih pisaca i romana koji su dobri za ekranizaciju. Ne bih da se svađam sa tradicijom, sa Šekspirom i onim što je već ustaljeno u Britaniji, ali mislim da bi i Bi-Bi-Si i drugi producenti trebalo da ponude malo širi spektar scenarija. Pre nekoliko godina, Stiven Daldri je snimio film "Bili Eliot" i napravio pravi bum i u Britaniji i u svetu. Svi su gledali taj film. Tako nešto nam treba.

Šekspira treba ekranizovati, ali i adaptirati, menjati, prilagođavati. Mene ne interesuju toliko poznata dela, koliko male, životne priče, kao što sam "Adama" snimio po romanu koji je 1954. godine snimio Aleksandar Troći, a koji je tako savremen kao da je nastao prošle godine. Radio sam sa Patrikom Marberom, idejnim tvorcem odličnog dramskog teksta i scenarija filma "Bliskost". To je genijalan tekst. U tom filmu imate samo četiri lika i sadašnje vreme, savremene emocije, ćutnju, laži, istine, ispovest i igru. To treba prikazati.

Vaš novi film "Halam Fo" je gorko-slatka psihološka drama o sazrevanju sedamnaestogodišnjeg mladića. Prikazujete upravo tu igru o kojoj govorite kod Marbera?

– Tome me je Marber naučio (osmeh). On je sjajan pisac, odlično posmatra ljude i odnose među njima. Zato su njegovi tekstovi odlični i više nego dobro iznijansirani odnosi međi likovima. Čitajući roman "Halam Fo" i radeći na scenariju često sam želeo da opravdam mog junaka. On je ostao bez majke za koju je bio vezan. Kao i svako od nas, traži je u svakoj novoj osobi koju upozna. U tome se i ogleda njegovo sazrevanje, da kada nađe tu osobu, shvati da to nije to, da je njegova majka jedina i da mora da prihvati stvari takve kakve jesu i da nastavi dalje.

Muziku u Vašem filmu je komponovala popularna grupa "Franc Ferdinand" koja je prošle godine nastupala na Egzit festivalu i koja u Srbiji ima mnogo obožavalaca. Britanski muzički uticaj je, čini se, i dalje jak?

– Jak je u Evropi, ali u Americi ne. Britanskih gitara nema u Americi. Tamo vlada samo njihov rep i hip-hop, što meni ne prija i što ne razumem. Američki klinci samo to upijaju, dok su Britanci i dalje dosledni gitarama. Naravno, to su drugačije gitare nego one koje su tako dobro proslavile "Bitlse". Sadašnja britanska muzička scena je vrlo dobra i filmovi rade na promociji te muzike. Setite se filma "Trainspotting" Denija Bojla. U tom filmu smo slušali sve ono dobro i uticajno iz prethodne decenije, a svet zna tu muziku zahvaljujući filmu.