Branioci planete motre na asteroide

Na dan kada je 1908. godine „zgrada” iz svemira sravnila hiljade kvadratnih kilometara šume u Tunguskoj oblasti u Sibiru svet će sutra obeležiti prvi Dan asteroida. Kanal „Diskaveri” spremio je specijalne emisije, a u Beogradu je nedavno organizovao debatu o tome koliko često se dešavaju takvi udari i koja je prava opasnost za čovečanstvo. Specijalni gost bio je Dumitru-Dorin Prunariju, penzionisani rumunski astronaut.

Od 200.000 katalogizovanih asteroida, potencijalno su opasni oni koji seku Zemljinu orbitu, a njih je skoro 13.000. NASA procenjuje da ih ima oko 1.000 sa prečnikom većim od 800 kilometara, čiji bi udar značio kraj civilizacije.

Može li katastrofa poput tunguske da se ponovi ili da nas zadesi neka mnogo gora?

Prunariju kaže da je verovatnoća da nas pogodi asteroid prečnika jedan kilometar ista kao da dobijete fleš rojal u kartama, ali to ne znači da je nema.

– Svakodnevno na zemlju padne sto tona svemirske prašine. Kamenje veličine grudve snega pada svake sedmice, a gromada veličine zgrade kakva je pala na Tungusku oblast svakih 1.000 godina. Džinovski asteroid, kakav je zbrisao dinosauruse, beleži se svakih 65 miliona godina – ispričao je rumunski stručnjak, jedan od strateških savetnika neprofitne fondacije B-612 koja okuplja „branioce planete”, uglavnom naučnike, inženjere i bivše astronaute.

Cilj naučnika je da se ovoj temi priđe uravnoteženo, da ne bude masovne panike kakvu obično izazivaju naslovi da neko nebesko telo juri ka Zemlji, ali ni sumnjičavosti i odmahivanja rukom uz komentar da se pored mnogo većih problema ne treba baviti neizvesnim opasnostima.

Kometa Levi-Šumejker 9, koja se 1994. zarila u Jupiter, bila je prvi udar te vrste koji su naučnici predvideli i pratili u realnom vremenu, što ih je osnažilo u uverenju da slični proračuni mogu da se naprave za našu planetu.

Neizvesnost je međutim suštinski problem borbe protiv asteroida. Naučnici su precizno pogodili vreme i mesto udara u Sudanu 2008, ali u Čeljabinsku se 2013. objekat iz svemira raspao desetak kilometara iznad tla (1.000 ljudi je povređeno uglavnom staklom), a da niko to nije predvideo.

...i ispred Planetarijuma na Kalemegdanu

– Preko dana ne možete da vidite nijedan asteroid zbog sunca. Većina ne može da se predvidi, jer još nisu svi registrovani. NASA je dobila zadatak od Kongresa SAD da do 2020. otkrije 90 odsto asteroida. Među njima ćemo naći opasne, ali možda ima i opasnijih, a mi to ne znamo jer ostaje još 10 odsto neotkrivenih – objasnio je Prunariju.

Komitet UN je u martu posle osam godina pregovora formirao globalni sistem za rano upozorenje radi zaštite planete od potencijalno razornog svemirskog objekta. Potencijalno rešenje je da im se putanja promeni na dva načina – direktnim udarom projektilom ili lansiranjem objekta dovoljne mase da privlačnom moći „zavede” asteroid na drugu stranu.

Koncept je uvežban na probi u okolini Rima sredinom aprila, kada su naučnici simulirali opasnost od asteroida velikog kao četiri fudbalska igrališta. Uputili su ka njemu šest projektila, od kojih je jedan odvalio parče koje je i dalje nastavilo put ka Zemlji. Precizno su odredili da će pogoditi veliki grad u Bangladešu 2022. jačinom onog koji je pogodio Sibir pre skoro 100 godina. Ali sve je to bila samo vežba.

U međuvremenu, svi mogu da se zabave razmišljanjem kako da se odbranimo od asteroida. Kanal „Diskaveri” je pokrenuo takmičenje za gledaoce, u kojem se od njih traži da postavljaju video-snimke ili fotografije gde opisuju kako bi zaštitili planetu. Pobednik će osvojiti obilazak najvećeg teleskopa na svetu u Španiji. J. Kavaja

Kolonizacija Marsa nemoguća misija

Dumitru Prunariju je član Udruženja istraživača svemira koje okuplja oko 400 ljudi iz 35 zemalja koji su bar jednom obleteli Zemlju na visini iznad 100 kilometara. U Komitetu UN za miroljubivo korišćenje svemira predstavlja svoju zemlju od 1992. godine.

Jedini Rumun koji je leteo u kosmos proveo je osam dana u svemirskoj misiji 1981. sa Rusom Leonidom Popovom. Na skupu u beogradskom Planetarijumu pokazao je fotografije svog kreveta na plafonu svemirske stanice „Saljut 6”, kako pije vodu usisavajući je iz cevi jer bez gravitacije ne može da teče i kako su na njemu vršeni medicinski testovi dva puta dnevno. Iako se tri godine spremao u simuliranom okruženju, u realnim uslovima, kaže, uvek bude neočekivanih situacija

– Unutrašnjost broda je ista, ali nema te dinamike. U simulatoru se ne krećete, samo pritiskate dugmiće. Kod lansiranja doživite ogromno ubrzanje a kada se motor zaustavi nađete se u bestežinskom stanju u kom sve lebdi i mnoge stvari se rade drugačije nego na zemlji. Na primer, kada je trebalo da se raspakujem i sklopim deo opreme za medicinska istraživanja, na zemlji mi je trebalo minut da to stavim na sto i sredim, u svemiru ne možete ništa da stavite na sto jer sve lebdi, a imate samo dve ruke. Dva dela držite, ostali lete – ispričao je Prunariju.

Oskarima ovenčan film „Gravitacija” i njega je držao u napetosti, iako nije do kraja realan:

– Tehnički detalji i fizika su do detalja precizni, ali nema onoliko svemirskog otpada kao što je prikazano. Nemoguće je takođe u tom odelu leteti od jedne do druge stanice.

Nerealan je, kaže, i projekat „Mars jedan” koji prikuplja dobrovoljce za kolonizovanje Crvene planete.

– To je samo biznis. Ne znamo još kako da telo prebacimo na tu planetu. Radijacija je drugačija nego kada sa Zemlje letimo na svemirsku stanicu. Tamo smo u radijacijskom pojasu Zemlje, koji štiti od svemirske radijacije. Između Zemlje i Marsa nema nikakve zaštite. Ne znamo da li ćemo se posle dve godine leta vratiti kao biljka. Trenutno vredno proučavamo kako telo može da se zaštiti tokom leta na Mars i možda posle 2030. budemo imali prvu ljudsku misiju. Ovo što „Mars jedan” predlaže pre svega nije etično, da pošaljete ljude bez mogućnosti povratka. Naučnici u Masačusetsu su izračunali da će posle dva meseca početi da umiru. Zamislite koliko je tu potrebno kiseonika. Borba za kiseonik će biti žestoka, kao za zlato nekad na zemlji – komentariše rumunski astronaut. J. J. K.