Ispeci pa reci

Nije lako mom kolegi Svetislavu Basari, zvanom Sveta Bas. Pisanje kolumni svakog bogovetnog dana iscrpi čoveka, pa se „istom” desi da počne da brljavi.

Kaže, tako, u jednom od novijih trenutaka slabosti, kako je „Dangraf” učinio super stvar što je objavio knjigu Latinke Perović. Zna Sveta šta je marketing – valja pohvaliti one kojima naplaćuješ kolumnu dnevno, plus odlomke iz uvek novog romana tokom podugog letnjeg raspusta. A i nije u krivu – objavljivanje knjige Latinke Perović je, nema sumnje, solidan posao, a i zanimljiv izdavački poduhvat, koji otvara mogućnost polemike, što je, takođe, dobro – kako za prodaju, tako i „šire“.

U čemu je onda problem?

Pa u tome što Sveta na pristojne i neagresivne polemičke tekstove o drugarici Latinki reaguje kao da mu je neko opsovao majku.

Zna Sveta da je i njegova reakcija na polemiku deo marketinga. Samo, očigledno zaboravlja da marketing ne mora nužno da bude glup.

„Nacionalluk pao u težak amok”, vrišti Sveta. „Zašto je Latinka Perović, odmerena, nenametljiva, neeksponirana i tiha dama, teška krv pred očima raspomamljenih nacionalista…” Naravno, ne propušta ni da pomene Dobricu Ćosića: „Nemam dokaza”, urliče, „ali podozrevam da je deo krvavih para završavao i u poslovično nezasitom džepu ’oca nacije’”. A prekodrinski Srbi su, kaže, glupi što su slušali oca, koji je postavljao pitanje njihovih prava, umesto da su slušali majku Latinku, koja im je još krajem sedamdesetih poručila da se snalaze sami.

A onda, po sistemu „APP” – „ako prođe, prođe” – kao dokaz istinitosti svoje i Latinkine teze poteže „sedamdeset hiljada” Srba koji su ostali u ratnom Sarajevu, „zaboravljajući” da napomene kako su, čim se rat završio, gotovo svi Srbi koji su u tom gradu do tada ostali, pobegli iz koncentracionog logora u koji su bili zatvoreni, umesto da, po Latinkinom receptu, s upravom logora dogovaraju svetlu budućnost „jedinstvene” Bosne. Ni to mu nije dosta, nego u pomoć priziva ratni dnevnik prote Drage Ubiparipovića, koji se, istina je, u značajnim tačkama ne slaže sa tadašnjom srpskom politikom, ali se sa Latinkinim konceptom ne slaže ama baš ni u jednoj!

Iako Sveta tvrdi suprotno, ključna tačka polemike sa Latinkom, barem prema mom mišljenju, nije u tome što je prekodrinskim Srbima krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka poručivala da se snalaze sami – govorilo se tada, po direktivi, sve i svašta – nego što danas tvrdi kako je vreme pokazalo da je bila u pravu.

Odgovor u Svetinom stilu bio bi kako je stvarno šteta što je većina prekodrinskih Srba propustila priliku da se za svoja prava bori u tolerantnim demokratskim pregovorima sa Tomislavom Merčepom i Mušanom Topalovićem Cacom. Pošto je drugarica Latinka Perović, za razliku od Svete, „nenametljiva, neeksponirana i tiha dama”, odgovor upućen njoj treba da bude pristojniji. Činjenica da je hrvatska država, čim joj se ukazala prilika, izvršila pravni genocid isterujući Srbe iz Ustava, a da je Bosna i Hercegovina, ignorišući volju jednog od tri konstitutivna naroda, organizovala protivustavan referendum, koji je ovu teritoriju uveo u građanski rat, može da govori o svemu samo ne o tome da je vreme pokazalo ispravnost njene koncepcije, za koju sama priznaje da deluje „naivno”.

Ideja drugarice Perović jeste bila naivna i vreme je pokazalo da nije bila u pravu!

Mogao je Dobrica Ćosić da bude sto puta u krivu – Latinka Perović opet u pravu bila ne bi.

To je tako i ako Radovan Karadžić jeste i ako nije humanitarnu pomoć „ladno oduzimao i posle je unovčavao i trošio po beogradskim kockarnicama.” To je tako čak i ako mu je u eventualnim posetama kockarnicama društvo pravio „stric nacije”, koji je sve Srbe proglasio sinovcima, a samo Sveta Basara mu je bio i sinovac i zet.

Književnik