I moda je performans

Od našeg dopisnika
Izložbeni prostor Semper Depot-a, hale koja pripada zgradi bečkog fakulteta vizuelnih umetnosti, ovog leta se – umetničkim displejem posvećenom dvadesetogodišnjem jubileju modnog dizajnera Kristijana Lakroaa – dovodi u vezu sa glamurom. Autori projekta, dizajner/scenograf David Diboa i performans umetnik/koreograf Kristijan Rizo, stvorili su nesvakidašnji ambijent u kome obitava čak dvadeset odvojenih instalacija. David Diboa koji je izgradio svoju reputaciju na eksperimentalnoj primeni modnih, dizajnerskih i plesnih elemenata, maksimalno je iskoristio prostor Semper depoa kreirajući scenografiju koja oduzima dah, dok je koreografsko delo ".../...b" Kristijana Riza (Christian Rizzo), multimedijalni događaj jakih političkih poruka u okruženju Lakroaovog drečavog "piknika"u čijem je stvaranju i sam učestvovao.

Izložba je premijerno prikazana 2004. u Vili Noaj u francuskom Ijeru, a njoj je sledila "ABACD BAGS" u galeriji FR66. Pre dolaska u Beč, ova postavka je gostovala u luksemburškom Muzeju moderne umetnosti nadvojvode Žana.

Izložba se prikazuje do druge polovine avgusta u sklopu internacionalnog festivala savremenog baleta/plesa ImpulsTanz, u nekoliko navrata obogaćena performansima gostujućih trupa iz glavnog programa festivala. Pored performansa koautora izložbe Riza, bitno je pomenuti predstavu "projekat poziranja B – umetnost zavođenja" ovogodišnjeg dobitnika Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji Krisa Haringa, koji se svojim sadržajem i naslovom savršeno uklapa u ekscentričan svet mode Kristijana Lakroaa.

Prkos konvencionalnosti

Ulazak u oronulu građevinu u čijem holu za naplatnim pultom stoje studenti, ne obećava ni luksuz ni ekskluzivnost. Posetilac je sproveden do nezgrapnih metalnih vrata koja su mu otvorena pažnjom kojom portir hotela Hilton dočekuje goste. Unutra, pomrčina, prostorija koja guta svojom teškom tavanicom poduprtom drvenim gredama i kamenim stubovima. Na samom ulazu, pijana ženska prilika se podupire o stub, balansirajući na vrhovima prstiju u jarkopink hulahopkama. Prva reakcija je – priskočiti joj u pomoć. Naravno, u pitanju je varka, namerno poigravanje sa realnom životnom situacijom. Grupice ljudi stoje po ćoškovima u poverljivom razgovoru; zaogrnute zlatnim ogrtačima i natovarene bogatim nakitom. Sa tavanice visi trapez na kome se, u pozi starlete iz visokog društva, ljulja devojka u zlatnoj haljini. Iza nje, na podu, nagnuta nad knjigom, sedi prilika nedefinisanog pola, zamotana u šal. Inscenacija, lukavo sakrivanje lica lutki i njihovo postavljanje u prirodne poze daju izložbi notu neverovatne autentičnosti. Posetilac sve vreme oseća potrebu da proveri da li su pojave koje sede u šatoru, na podu, na zečijoj prostirci – stvarne. Da nema Lakroaove sveprisutne ekstravagancije, obmana bi bila potpuna. Nezaobilazni cvetni dekori, glomazne narukvice, nabori i volani, elegantne tesne rukavice, bunde i zlatne cipele privlače poglede i tu i tamo, nekome se otme spontani uzdah.

Imitiranje stvarnosti inspirisano scenama iz studentskog doma ili svakodnevnim prizorima iz parka, ta namerna spona sa "ovozemaljskom" priuštivom konfekcionom sferom u kontekstu glamura, ujedno je i poziv i kritika. Piknik na štiklama od dvanaest centimetara jednako je nerealan kao kampovanje u bundi i pantalonama od šljokica, ali i prkosno pitanje – a što da ne? Naravno, ostaje pitanje praktičnosti, komfornosti na određenom mestu u određenom trenutku, ali i ono je u međuvremenu zastarelo; Viktorija Bekam je do sada uspela da pobije sve teze o neudobnosti visokih potpetica, te su njene Dolče i Gabana cipele postale normalna pojava na ligeštulu peščane plaže u Kanu.

Barokna raskoš

Kristijan Lakroa čiji je san bio da po završenim studijama istorije umetnosti na Sorboni pronađe posao kuratora muzeja, do mode stiže preko svoje disertacije o kostimima iz sedamnaestog veka. Ohrabren motivacijom svoje supruge, prve modne ideje stavlja na papir i 1978. dobija stalni posao asistenta u modnoj kući Hermes. Početkom 1980-ih tesno sarađuje sa krojačem carskog dvora u Tokiju, a sedam godina kasnije osniva sopstveni brend i ulazi u anale time što je je, od nastanka Kureža 1965, njegova modna kuća prva koja se otvara u Parizu. Lakroaova popularnost se brzo prenosi preko Atlantika, gde je u SAD proglašen za najuticajnijeg stranog dizajnera. U svojoj profesiji uspešno primenjuje znanje iz istorije umetnosti sa iskustvom prikupljenim u Parizu i Tokiju i stvara kreacije koje odišu baroknom raskošnošću i ekstravagancijom. Zbog poznavanja istorijske materije, a naročito kostimografije koja je poseban predmet njegovog interesovanja, Lakroa rado angažuju ugledne internacionalne pozorišne ustanove za izradu nacrta za kostime velikih produkcija. I sam dizajner priznaje kako su pozorište i opera njegova velika strast, tako da na svojoj zvaničnoj veb stranici daje opise produkcija u kojima je učestvovao, ponosno pokazujući nacrte kostima. Lakroa tvrdi kako su pravi, kvalitetno skrojeni kostimi u pozorišnom svetu postali prava retkost i rado se prihvata većih izazova koji mu se nude.