Ispod pojasa

Rukovodstvo Mesne zajednice Savinci, parčeta zemlje oko budućeg autoputa na kome se nalazi hrast star koliko i kosovski mit kod Srba, pozvalo je ministarku Zoranu Mihajlović da dođe i lično sekirom poseče famozno drvo. Mnogima je to duhovito. Meni nije.

Ne mogu da ne pitam da li bi ti srpski domaćini, verujem uzorni ljudi, tako raspojasano slali pozive i pokazivali petlju da ministar nije žensko i ne nosi suknju. Šta će ti ljudi, koji veruju u natprirodne moći drveta, da urade ako ministarka stvarno dođe? Da se podboče, uzmu po pivo i gledaju? Da se kao trinaestogodišnjaci podgurkuju, dok holesterol, koji ne stižu da kontrolišu zato što više brinu o drvetu nego o sebi i svom zdravlju, divlja u vaskularnom sistemu? Da li će povesti žene da vide kako se takmiče u inaćenju sa ženom koja predstavlja vlast? Ili su za žene rezervisane kuća, šporet i pomoćni poslovi?

Možda sam nepravedan prema liderima MZ Savinci. Možda su isto tako tražili od Slobodana Miloševića da lično dođe i uruči im pozive za rat u kome ne učestvujemo i da prvi, ispred njih, u šinjelu JNA ili kakve sklepane formacije, krene sa njima i njihovim sinovima u rat. Možda su pre toga, oni ili njihovi očevi, isto tako Josipu Brozu, preko Tanjuga, slali inadžijske telegrame u kojima ga pozivaju da dođe i lično im uzme kozu i koji hektar zemlje viška. Ne mogu da se zakunem da nisu imali petlju da na megdan pozivaju desetine ministara koji im se, zbog vodovoda, puta, protivgradne zaštite ili nekog drugog važnog pitanja, nisu dopadali.

Ipak, nekako verujem da ni reč nisu rekli i da su herojski gunđali ispred televizora. Lakše je nekako sa ženom, a i javnost se lakše uzbudi. To mi nije smešno, taj bezobrazluk.

Uopšte se ovde ne radi o sadašnjoj ministarki. Mogao bih da na deset primera pokažem da je isti kukavički manir muška Srbija pokazivala prema, recimo, Snežani Malović. Radio je to neki obrazovaniji, „urbaniji” hor ohrabrenih srednjoškolaca u telima četrdesetogodišnjaka, najbrutalnije vređajući za reformu pravosuđa tadašnju ministarku pravde, i to mnogo glasnije nego bilo kog ministra i tadašnje i ranijih vlasti.

Natašu Mićić su isto masakrirali na rodnoj osnovi. Mačo junaci koji krišom pokušavaju da prekriju ćelu koja ih opterećuje i inhibira. Radili su to, doduše, uz ciku žena kojima se nisu sviđale tašna ili frizura žene koja je uvela vanredno stanje dok su oni i one jecali ili likovali ispred televizora tog martovskog popodneva, zavisno od političkih afiniteta.

Gordana Čomić je nesumnjivo autoritet u ne baš autoritativnom srpskom parlamentarizmu, koliko god i dalje mislio da mi je bar deset puta oduzela reč bez osnova. Posle toliko Gordaninih godina u toj sali, stotinu puta sam čuo gunđanje i šale po hodnicima koje nijedan od poslanika ne bi nikada uputio bilo kom muškarcu predsedavajućem skupštine.

Ovi naši, moji ako hoćete, „junaci 5. oktobra”, uglavnom drugopozivci koji su se ohrabrili tek predveče, kad je Milošević već bio gotov, bili su naročito bahati i nepotrebno revanšistički motivisani u susretu sa Slavicom Đukić Dejanović. Promicali su im neki mnogo istaknutiji socijalisti u pantalonama. Ona će svakako bolje od mene znati da definiše kakav je to poremećaj u takvim karakterima i dušama. Meni laiku deluje da je reč o običnom jadnom kukavičluku.

Da ne budem licemeran. Taj prokleti crv dvostrukih aršina prema muškarcu i ženi, u javnim poslovima posebno, čuči i rovari u svakom od nas. Ko zna gde smo to pokupili. U kulturi u kojoj odrastamo, u medijima, koji to ne mogu ili ne žele da iskorenjuju, čak i kada pomalo na silu uvode potpise „psihološkinja”, „terapeutkinja”… Evo, da se ne lažemo, svi smo mnogo češće bili „duhoviti” prema glavnoj urednici „Politike” kada nam se ne sviđa njen politički svetonazor nego prema nekom njenom kolegi uredniku. Priznajem.

Ima toga i drugde. Ovih dana svi gledaju u Grčku. Nema nikakve sumnje da navijam za Samarasa protiv Ciprasa. Ali, i Samaras je u subotu, u parlamentarnoj debati, u kojoj je predsedavajuća parlamenta bila zaista skandalozna, na njoj nekako s više žara iskalio ljutnju koju je dramatično drugačijim tonom bio namenio pravom šefu, aktuelnom premijeru Grčke.

Ne znam da li i kako možemo da udavimo taj crv seksizma u sebi. Prihvatam svaki pokušaj. Ipak, mislim da je efikasnije da to uradimo tako što ćemo na sočnom srpskom jeziku reći „junacima” iz mesne zajednice da su kukavice nego učenim frazama kojih je prepuna domaća borba za jednakost polova. Gromoglasne definicije ne dopiru do prave publike.

Direktor Trust Market Research