Umivaju se rosom

Banjaluka– Ovaj grad ima 54 mesne zajednice od kojih Donja Kola imaju čak 96 zaseoka sa 2.500 stanovnika i svojevrstan su rekorder po tome u Banjaluci i mnogo šire. Od Banskog dvora u centru grada udaljeni su samo šest kilometara, a po svemu drugom, bar nekoliko vekova. Do njih se stiže uskim asfaltnim putem uz bivši Šeher, sada Srpske Toplice, na 600 metara nadmorske visine, suve bezvodne goleti. Pripadaju Manjači i Zmijanju.

Donja Kola nemaju ambulantu, crkvu, kafanu, pijačni dan, veterinarsku stanicu, otkupnu stanicu... a imaju četvororazrednu školu, poštara i samo jednu prodavnicu.

– Imali smo i dva seoska groblja, koja su davno popunjena, pa sada svako svoje mrtve sahranjuje na svojoj njivi, onoj „posnijoj”. Dogodi se da u danu čuješ kuknjavu iz tri pravca, a ne znaš ni ko je umro, ni gde će biti sahranjen, ni u kom pravcu da odeš na pogreb – kaže Kosta Đukić.

U Donjim Kolima su ljudi najboljeg raspoloženja kad pada kiša ili sneg. Tada će im se čatrnje napuniti vodom. Stoka će biti manje žedna, a čeljad će se u kući češće kupati.

Prošla i ova zima su ih neprijatno iznenadile.

– Došao sam da uplatim cisternu vode, koju dovozi iz Banjaluke Civilna zaštita. Rano ustajem pa smočim ruke od rosnu travu. Protrljam oči i čelo – i taman, kaže Milan Bosančić.

U Donja Kola iz Banjaluke, dnevno ima šest autobuskih linija, a vikendom samo dve. Mleko ovde niko ne otkupljuje, pa je svakim danom i stočni fond sve siromašniji.

Živi se ovde, nekako, na ovoj suvoj bezvodnoj visoravni, a ko može imalo bolje, pobeže u grad, rekoše nam, pred onom jedinom prodavnicom Dragan Božić, Todica Maksimović i Nedeljko Lojić. Poslale ih žene po namirnice, a oni , žeđ gase – pivom.