Prokrčen put do vile Aleksandra Rankovića

„Da li je uopšte bezbedno da uđemo u kuću”, pitali su juče novinari gradonačelnika ispred trošne vile u Ulici Andre Nikolića 5, poslednje beogradske adrese Aleksandra Rankovića, narodnog heroja i Titovog venčanog kuma.

– Ući ćemo. Treba da vidite kako se nedomaćinski gazdovalo gradskom imovinom – odgovara Siniša Mali.

Prolazimo kroz razvaljena drvena ulazna vrata i mračnim hodnikom gazimo po zemljanom podu. U prizemlju četiri prostorije sa otvorenim prozorima i polomljenim staklima obavijenim granama bršljana, baš kao fasada zdanja. Preskačemo ostatke srče i šuta na polomljenom parketu na kome je ostao prevrnut raštimovani klavir. Iz plafona vire drvene letve, ispod njih se nazire opeka. Tapete na zidovima oguljene, pločice izlomljene. U podrum i na prvi sprat masivnim drvenim stepenicama ne idemo. Upozoravaju nas da su ekipe „Zelenila” i „Čistoće”, koje su prethodne dve nedelje iz prostranog dvorišta od 40 ari i vile iznele 14 kamiona šuta, smeća, kiselog drveća i špriceva, jedva uspele da se probiju do potkrovlja.

Isti prizor sačekaće u septembru potencijalne kupce jer će vila, koja je od 2012. u vlasništvu grada, ponovo biti na prodaju. Pre dve godine niko nije bio zainteresovan da po početnoj ceni od 4,5 miliona evra kupi zdanje od 408 kvadrata sa placem i još jednim objektom od 108 kvadrata. To ne iznenađuje pošto se tada zdanje u elitnom delu Beograda nije moglo videti od šiblja i drveća, a kamoli kroz takvu prašumu probiti do oronule kuće.

– Gradu nije potrebna. Nemamo novca da je preuređujemo i koristimo za svoje potrebe. To nije ni u skladu sa politikom štednje koju sprovodimo – objašnjava sudbinu zdanja Siniša Mali. 

– Ovo bi mogla da bude rezidencija gradskog urbaniste – šaljivo dobacuje Milutin Folić, ponosni vlasnik te funkcije.

– Da, Milutine. Ovo će biti tvoja letnja rezidencija. I zimsku ćeš dobiti – sa osmehom mu uzvraća Mali.

Želju mu gradonačelnik ipak neće ispuniti. Ali će, kako je juče najavio, povesti agresivniju kampanju kako bi vilu u kojoj je Rankovićeva porodica živela do 1999. godine što pre udomio. Zato će, kaže Mali, svim agencijama za nekretnine poslati ponudu, a u sredstvima informisanja oglasiti prodaju.

– I u „Politici” ćemo dati oglas za prodaju vile – obećava gradonačelnik.

On nije mogao da precizira da li će nova cena vile biti manja od prethodne. Jer, u toku je nova procena vrednosti „tog paketa” na Dedinju. Dok je gradonačelnik uveren da će pronaći kupca za nekadašnju Rankovićevu vilu, čije održavanje predstavlja samo trošak za poreske obveznike Beograda, u agencijama za nekretnine ne dele njegov optimizam.

– Prednost te kuće je plac i mogla bi da bude bum na tržištu, ali teško da će moći da se proda za više od 2,5 miliona evra. Sve preko tog iznosa je preskupo jer ljudi nemaju novca. Kupovinu takvih zdanja destimulišu i previsoki porezi – ističe Kaća Lazarević, licencirani agent za nekretnine.

Ako vila ne privuče kupce, poglede prolaznika sigurno hoće. Oni sada posle gotovo dve decenije, koliko je bila zaklonjena rastinjem, iza metalne ograde mogu da vide veliko dvorište i kuću čija romantičarska arhitektura svedoči da je nekada bila raskošno zdanje okruženo mini bazenom i brojnim borovim stablima. U njihovoj hladovini radnik obezbeđenja ispraća novinarske ekipe.

– Zdravo, drugovi – pozdravlja nas koleginica sa Studija B na rastanku.

– Vidiš, Leke odavno nema, a njegov duh još živi, uzvraćaju njene kolege.

Zdanje od 85 leta

Vila u Ulici Andre Nikolića 5 sagrađena je tridesetih godina dvadesetog veka. Njen vlasnik do 1958. godine, kada je zemljište masovno nacionalizovano, bila je Smiljana Čavić, rođena Ćuk. Ne postoje podaci da je pre Smiljane bilo drugih vlasnika objekta. Nije isključeno da je ona šezdesetih godina kuću prodala nekom državnom organu jer bilo je primera da vile na Dedinju nisu svima oduzimane, nego su ih stari vlasnici prodavali. Aleksandar Ranković je u vili živeo od 1966. do 1983. godine. Posle Rankovićeve smrti članovi njegove porodice su koristili zdanje narednih 16 godina. Devet su pokušavali da je otkupe, ali im to nije pošlo za rukom. Gradu je pripala pre tri leta u razmeni sa Olimpijskim komitetom Srbije koji je zdanje dobio od Vlade Savezne Republike Jugoslavije 2000. godine. Lane je podnet zahtev za povraćaj imovine, ali ga je Agencija za restituciju odbacila zato što je, kako tvrde, bio nepotpun.