Zavrzeno, zapleteno

Posle greške u prvom broju „Telegrama”, kada su na prvoj strani ispod zaglavlja objavili da je 20. jun petak, dok je svugde bila subota, pročitam u „Jutarnjem listu” prekjuče da u opštini Čeminac, u Baranji, februar ima 31 dan. Tačnije, imao je toliko do skorašnjih prevremenih izbora, kada je opštinska vlast smenjena i kada se po fakturama otkrilo da je dvoje zaposlenih u tom mesecu 2012. od svoje opštine kao osnivača naplatilo 31 dnevnicu, to jest 496 sati rada (po 16 sati rada svakoga dana), i, istovremeno, šišanje trave i čišćenje snega. Zbog čega je u Čemincu februar imao 31 dan, posve je jasno, međutim... U kolumni „Tjedna inventura” u „Večernjem listu” minule subote, Milan Ivkošić, pišući po danima, počinje u nedelju 21. i završava u petak 26. juna, što je sasvim u redu. Ali, posle nedelje, njemu na red dolazi subota, pa ponedeljak (?!).

Glavni naslov glasi: „Ako se ne kazni zlo iz komunizma, ono će stalno izmišljati fašizam kojim se hrani”. Drugim rečima, komunizam postoji ili je postojao, a fašizam je izmišljotina.

„Nedelja 21. juna” počinje ovako: „Čitam danas razgovor s Markom Grubišićem, predsednikom Hrvatskog društva političkih zatvorenika, koji je kao student uhapšen i osuđen na nekoliko godina zatvora zbog pevanja domoljubnih pesama.” (Zbog pevanja pojedinih pesama u SFRJ kažnjavano je prekršajno, mada ni jedna pesma nije bila zakonom zabranjena. Ali iznalazila se neka zakonska forma. Uznemiravanje javnosti i slično. Ako je Marko Grubišić osuđen na više godina, mora da se tu radilo o nečem što je bilo više od pesme.)

„U spomenutom razgovoru”, nastavlja Ivkošić u „Večernjem listu”, „Grubišić iznosi podatak po kojem je ’od 851 hrvatskog udbaša njih 754 početkom devedesetih prešlo u nove hrvatske službe i danas su interesno uvezani i odlično pozicionirani u svim sferama društva, privrede, politike’. Registar onih koji su činili zla u komunizmu ili lustracija ne bi, dakle, bila osveta, nego prelazak iz udbaškog u normalno društvo.” (Ivkošić, elem, procenjuje da današnje hrvatsko društvo nije normalno. I da je udbaško. Hrvatski udbaši su, dakle, ostali u Udbi i samo su dobili novi naziv i preobuku. Oni su, dakle, do početka devedesetih bili prikriveni domoljubi, tuđmanovci i samo su čekali momenat kada će sa sebe zbaciti petokraku i nakačiti šahovnicu. Ili hoće da kaže da su profesionalci kojima je svejedno ko je na vlasti?) „Ne bude li toga popisa ili lustracije”, nastavlja Ivkošić, „udbaško društvo će stalno proizvoditi opasnost od nacionalizma, fašizma, ustaštva, svastika i druge paranoje koje su mu smisao davale i u komunizmu.” (On drugim rečima kazuje da opasnosti od nacionalizma, fašizma, ustaštva, svastika itd. – nema, već da je to udbaška paranoja, koja je bila i ostala. Samo da bi udbaši – preobučeni sada u domoljubnu policiju – imali posla.)

Ivkošić dograđuje tu tvrdnju i u odeljku utorak, pod naslovom „Obračun s izmišljenim neprijateljem iz 1941”, pa kaže: „Prošlost se upotrebljava i tako da neko izmisli nepostojećeg neprijatelja, te se predstavlja kao njegov herojski protivnik. Tako je Zoran Milanović na Dan antifašističke borbe u šumi Brezovici govorio kako je ovo naša država, a ne ona iz 1941. godine.” Ivkošić potom tvrdi da o toj državi, dakle NDH, niko u Hrvatskoj ni ne govori kao o mogućnosti, nema je u programu nijedne stranke, skupine, „ali, kao što su Milanovićevim ideološkim prethodnicima ustaše i NDH bili potrebni kao izmišljotina u 45 godina komunizma, potrebni su i njemu (...), a tom izmišljotinom prekriva i prikriva nesposobnost svoje vlasti”.

Ivkošić tvrdi da je NDH izmišljotina.

Sasvim slučajno, prebirajući po mreži, naleteh na tekst dr. sc. Ilije Barjašića, „predsednika Pokreta za preporod hrvatskog duha i podsticanje nataliteta u Hrvatskoj ’Život’”, kako se potpisao, pod naslovom „Antifašizam je beznađe, ali i opomena”. On kaže: „Vratimo se temi koja osvetljava rušitelje sloge – zajedništva, koji sebe nazivaju stranim nazivom antifašisti samo jer im je do sada to odgovaralo radi koristi, nakaradnih želja i sadističkog orgijanja po Hrvatskoj, što plaćaju Hrvati, a što protivreči logici zdravog razuma, dovodi u iskušenje i traži odlučnost. Šta su radile ubice Hrvatima nakon masakra Hrvata od 9. maja 1945, zašto su ubijali Hrvate i od 1918. godine do 1941. godine, zašto su na razne načine ubijali – desetkovali Hrvate do 1990. godine? Ali i od 1990. godine pa do danas razarači hrvatskog zajedništva, po nalozima svojih mentora, specijalnim ratovima uništavaju hrvatski narod. Pod krinkom demokratije hrvatskom narodu nikada kroz povest – za tako kratko vremensko razdoblje od 1990. godine – do danas nisu urušene vrednosti… Da bi nakon svega, razarači hrvatske sloge – neki antifašisti – sadistički vređali rane koje su naneli Hrvatima dok su ih napadali i masakrirali na hrvatskim ognjištima, umišljajući da će, kao anti-Hrvati Hrvatima diktirati put u propast… da bi stvarali veliku Srbiju, Mađarsku, Italiju (…) Zato se treba odviknuti tendencioznih navika vampira koji su toliko navikavali narod u Hrvatskoj na nered. Radi poređenja, prilažemo kakva je hrvatska privreda bila 1941–1945. godine, dok je strani šumari antifašisti nisu razorili.”

U prevodu, partizani, komunisti iliti narodnooslobodilačka vojska razorili su privredu fašističke NDH, koja je bila za ugled.

Naslov u mojim omiljenim novinama „Telegram” glasi „Telegram u dnevnoj sobi primabalerine koja je živela uz Stepinca i Belu Krležu”, a podnaslov: „Maja Bezjak (85), jedna od apsolutno najvećih balerina u povesti ovih prostora, upravo je dovršila rukopis za svoju novu biografiju”.

Prethodnu, „Na vrhovima prstiju”, objavila je pre osam godina, ali se u međuvremenu još nečega setila. „Stepinac je dolazio k nama svake nedelje oko tri po podne na kafu. Sećam se toga iako sam imala samo tri godine. S dedom je uvek pričao o hrvatskom pitanju, a sa mnom se igrao. Davao mi je svete sličice, puzao sa mnom oko borova. Baš se divno znao igrati.”

Dete od tri godine upamtilo je, a u 85. se seća da je neko (ne „neko”, nego ta i ta ličnost) dolazio kod njih u tri po podne. S tri godine je znala za pojam hrvatsko pitanje?! I dodaje: „Prisluškivala sam dok je Stepinac mom tati pričao kako mu je nadbiskupski dvor pun Jevreja i pravoslavaca. I da je dvaput išao Paveliću da prestane s progonima.”

Pa ona je čista genijalka. A ne kao onaj naš glumac Radoš Bajić. Čitam u „Politici” da je imao osam godina kad je slušao Dobricu Ćosića u gostima, u dvorištu njegovog rođaka, ali pojma nema o čemu je pričao.

Nije ni čudo. Upravo je naučno dokazano, piše „Jutarnji list”, da je kvota inteligencije Hrvata samo od 1952. do prošle godine (prosečno) porasla od 90 na 96. A porasli su i fizički. Prosečna visina Hrvata 1954. bila je 170, a minule godine nagurali do 180,9 centimetara. (Što Radoš nikad neće postići.) Srbe ne pominju u „Jutarnjem listu”, mada su u tom istraživanju učestvovale 102 istraživačke grupe iz 29 zemalja, predvođene dr Ozrenom Polašekom iz Bjelovara, koji je doktorirao u Edinburgu.

Iako se nije bavio istraživanjima, posebno ne genetikom naroda, pomenuti Zoran Milanović je onomad, prilikom pomenutog obeležavanja Dana antifašističke borbe, ustvrdio da Hrvati nisu rođeni superiorniji (ma ne!), ali da su „uvek bili na pravoj strani – na strani dobra”. „Birali su pravi put, teži put i 1941. i 1991, to je činjenica…”

Biće da se prebacio u navođenju godina, bar što se 1941. tiče, kada su Hrvati dobili nezavisnu državu i ganjale se komunističke bande, čije se pobede ovih dana, navodno, slave. Ali ne čudi me. Već sam svikao da se premeću dani i datumi, menja broj dana u mesecu, redosled dana u nedelji, pa i godine se mogu pobrkati. Ili je to neko smislio da se sve zamuti, zavrze kao pile u kučine, ispremešta, pa da se više ne zna ni kad je šta bilo, ni da li je bilo.