Evropa će upasti u košmar ako se odrekne Grčke

Najvažnija stvar je da se građaninu kao pojedincu vrati mogućnost da učestvuje u političkom procesu, koje mu je u ovakvoj Evropi praktično onemogućeno

Današnji evropski lideri zaboravili su da je socijalna država najjači i najvažniji kontrapunkt fašizmu. Socijalna odgovornost je u stvari najvažniji instrument za konstrukciju demokratske Evrope. Situacija je dramatična kad u civilizovanoj Danskoj imate dvadeset odsto ksenofobičnih ljudi, kad u Bugarskoj i Mađarskoj političari imaju simpatije prema fašizmu, kad u Britaniji Kameron pobeđuje praveći kampanju protiv imigranata. Kad se prema imigrantima u Francuskoj ponašaju kao prema varvarima

„Idemo u Atinu da iskažemo solidarnost s grčkim narodom, Aleksisom i njegovom vladom. Ali, pre svega hoću da podržim ideju o Evropi čija društvena suština propada pod kasapskim nožem Brisela i Berlina, kaže Niki Vendola, najpopularniji italijanski političar leve orijentacije, predvodnik ideje o novoj levici i čovek koji je preporodio jug Italije, tačnije region Pulje, geografsku štiklu, petu i mamuzu italijanske čizme.

Pravo je čudo da su stanovnici Pulje (četiri miliona Italijana) birali, podržavali i danas se kunu u takvog čoveka kao što je Vendola, koji po duhu i spoljašnosti odskače od stereotipa o konzervativnom jugu: Na uhu ponosno nosi dijamantsku minđušu, poklon od njegovog partnera Eda, s kojim živi u slozi u svojoj porodičnoj kući u gradiću blizu Barija, svoju devedesetogodišnju majku diže u zvezde i s njom Ed i Vendola najviše vole da provode tople mediteranske večeri. Diplomirao je na filmskom reditelju Paolu Pazoliniju, često citira Servantesovog „Don Kihota” i Šekspira, Gandi i Martin Luter King su mu bili idoli u dečaštvu.

Za deset godina i dva uzastopna mandata koliko je obavljao dužnost predsednika Pulje stekao je poverenje južnjaka, reputaciju inovativnog i produktivnog lidera. Velike neiskorišćene poljane i napuštene stare kuće predao je u ruke stotinama mladih kooperativa, vešto rukujući fondovima Evropske unije i prezentacijom projekata za oživljavanje juga.

S Vendolom sam razgovarala više sati do kasnog poslepodneva u Bariju, 25. juna, poslednjeg dana njegovog drugog mandata, kada je posle deset godina danonoćnog rada najzad odlazio kući da odahne. Njegova bitka tek počinje, hoće da doprinese jačanju nove evropske levice, da stvori italijanski Podemos, da podrži ljude koji se bore protiv uništavanja Evrope, da severu suprotstavi Mediteran i jug, njegovu inventivnost i energiju. Sebe je u jednom trenutku ovog intervjua predstavio kao „populističkog antipopulistu”.

„Ja nisam kao Beketovo lice koje živi čekajući Godoa. Levica uvek nekoga čeka. To je u komunističkom mentalitetu, da čeka da se pojavi neki nepoznat faktor koji će ga spasti.”

Sada, na putu za Atinu, kaže da „Evropa upada u košmar ako zamišlja da može da opstane bez svoje civilizacijske kolevke, bez Grčke.

Zašto mislite da je Evropa u košmaru, da je na putu da samu sebe uništi?

To je pitanje koje zahteva duži odgovor, ali se najbolje vidi na primeru aktuelnih događaja u Grčkoj. Veliki San o Evropi ne može da preživi, ukoliko se iz njega izbrišu ljudska i socijalna prava. Ako Evropa misli da su demokratska sredstva koja legitimno koristi Cipras nespojiva s njenim sadašnjim ustrojstvom, ona upada u dug i težak košmar. Grčka borba protiv stezanja kaiša, iskustvo španskog Podemosa i onaj čovek koji je došao iz zemlje na kraju sveta, papa Franja bude nadu. oni su jedini glasovi koji se dižu protiv ove situacije u svetu na način koji nije retorički. To su jedini politički glasovi koji se dižu protiv diktata finansijskog sektora.

Šta zamerate današnjoj levici, kakva ona treba da bude?

Svako ko je danas blizak levici morao bi da se oslobodi reformističkih zabluda. Iluzija je da možeš da jašeš na divljem liberalizmu i da ga osedlaš po tebi prihvatljivim merilima. Bolest liberalizma  podjednako je teška u celom svetu i ne može se zauzdati reformama. Lula da Silva u Brazilu bio je karakterističan za latinoameričku modernu levicu, ali je ona uprljana finansijskim skandalima. Socijalizam u Evropi je praktično uništen. Ne možete nazvati socijalizmom ono što radi Oland u Francuskoj, u Nemačkoj socijalisti vladaju zajedno s Merkelovom, a socijalisti na severu Evrope gube izbore. Danas je došao kraj hipoteze o umerenoj levici. Levica danas ima dva protivnika u svojim razređenim grupacijama: radikalizam bez politike i reformizam bez duše.

Šta to radikalno treba da uradi levica i kako?

Moramo da se suočimo s najradikalnijim pitanjima u ovom trenutku – očuvanje životne sredine, fundamentalizam koji je opasan ma s koje strane da dolazi, prava polova. Istovremeno, imamo obavezu da ne napuštamo politički teren, teren alijansi s različitim grupama. Moramo biti sposobni da u srcu ostanemo radikalni a da nam glava ostane spremna za prave reforme.

Pa kakve su to prave reforme?

One koje ovom pojmu vraćaju progresivni smisao. Reforme u Evropi danas podrazumevaju pogoršanje uslova rada, više restrikcija, privatizacija javnih dobara... Danas reforme znače manje prava ljudima i radnicima. Kulturna hegemonija „čikago bojsa” koja je primenjena u čileanskoj laboratoriji promenila je značenje reformi. Mislim na grupu čileanskih ekonomista koji su se obučavali na Univerzitetu Čikaga i koji su po povratku u Latinsku Ameriku dobili značajne pozicije, kao ekonomski stručnjaci i savetnici u mnogim desničarskim režimima koje je podržavala CIA.

Kako se to vidi na primeru Grčke?

Evo primera stanja u Evropi: Brisel naređuje Ciprasu i zahteva od njega da nastavi da krši ljudska prava Grka. Jer, ako se starcima ne pružaju lekovi, a deci se oduzima krov nad glavom, to je kršenje osnovnih statuta na kojima je Evropa utemeljena. Homo ekonomikus je postao mnogo važniji od homo građanina.

Šta nameravate da uradite na političkom planu u Italiji? Da li planirate neku novu partiju ili pokret po ugledu na španski Podemos?

Pažljivo pratimo šta se zbiva s pokretima levice u Španiji. Naravno, nijedan model ne može se tek tako uvesti u Italiju. Postoje mnogi interesantni pokreti unutar Demokratske partije Italije. Zanima me razgovor s levim krilom te partije. Preovlađuje mišljenje da je premijer Mateo Renci otišao ka centru i da se klanja diktatu iz Brisela i Berlina. Želeli bismo da stvorimo jednu snagu koja ne bi bila isključivo posvećena političkim ciljevima, već i ciljevima civilnog društva. Najvažnija stvar je da se građaninu kao pojedincu vrati mogućnost da učestvuje u političkom procesu, koje mu je u ovakvoj Evropi praktično onemogućeno.

Čemu se nadate u Evropi? Zašto mislite da je sat istorije pomeren unazad za čitav jedan vek?

Kad danas čitate italijanske, ili francuske, britanske novine, pitate se u kojoj to godini živite: nacionalizam, ksenofobija, proterivanje nesrećnika, sve je to argument da se upitamo gde ide ide ova priča. Istina je da Evropa uništava samu sebe. Evropa je samo invencija, zamisao. Ona nikad nije postojala. Postojali su samo velike kolonijalne sile koje su odlučivale o sudbini sveta. Ideja se rodila u vreme fašizma kako bi se iz njega izbavila i konstruisala novu antinacionalističku Evropu.

Kako se desilo da upadne u deficit demokratije?

Umesto da razumemo da je kriza nastupila zbog prenaduvanih finansijskih poslova, zbog lažne ekonomije i lude uobrazilje da novac može da se produkuje bez rada, političari su izgubili moć, a nju je preuzela finansijska elita. Evropa sa svojim desnim i levičarskim establišmentom predlaže samo pojednostavljen recept: da bi se računi države doveli u red morate uništiti socijalno odgovornu državu. Zaboravili su da je socijalna država najjači i najvažniji kontrapunkt fašizmu. Socijalna odgovornost je u stvari najvažniji instrument za konstrukciju demokratske Evrope. Situacija je dramatična kad u civilizovanoj Danskoj imate dvadeset odsto ksenofobičnih ljudi, kad u Bugarskoj i Mađarskoj političari imaju simpatije prema fašizmu, kad u Britaniji Kameron pobeđuje praveći kampanju protiv imigranata. Kad se prema imigrantima u Francuskoj ponašaju kao prema varvarima.

Vi ste jedan od retkih italijanskih političara koji je u ratnim godinama branio Srbe?

Da, polemisao sam s mnogim levičarima u Italiji koji su napadali samo Srbe zbog silovanja i ratnih zločina. Čak sam napisao i jedan tekst za vaše novine u kojima sam bio protiv stereotipa da je silovanje etnički čisto srpski zločin. Takođe nikad nisam mogao da prihvatim niti da poverujem u crno-belu sliku ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Komunista ste i gej, a jug vas voli i podržava. Šta ste to učinili s ovim regionom da postanete tako popularni?

Uticao sam da se promeni slika o jugu koji je ranije bio sinonim za mafiju. Danas su u Pulji došli na prve strane inventivni, radni ljudi, 17 odsto italijanske solarne energije dolazi iz ovog regiona, imamo desetine filmskih studija koje finansira EU, naši mladi ljudi ne odlaze više da žive na severu, dobili su svoje domove kulture, svoje radionice, sami upravljaju malim preduzećima. Ovaj naš Mediteran je opet mesto gde se živi i radi lepše i humanije nego na severu.