Hugo Bos u Zemunu

SAVREMENA PROZA
Treba imati literarne hrabrosti, pa najaviti prozno petoknjižje. Potom treba imati i dobru dozu spisateljskog strpljenja i talenta, te jedan takav kapitalan projekat polako privesti kraju. Novi roman "Šnit" Igora Marojevića upućuje nas na zaključak da će pisac ovog puta i u ovom slučaju najverovatnije pobediti svoju opasnu i hrabru najavu i da će iz večito neizvesnog poziva na dvoboj sa idejama i tek stvorenim junacima – koje neretko pojede zgužvani papir – izgleda izaći kao pobednik.

Dokaz za to su objavljene knjige: roman "Žega" o sukobu bijelaša i zelenaša u Crnoj Gori, zbirka srpsko-španskih priča "Mediterani" i najnoviji "Šnit" – prva tri dela pomenutog etnokvinteta kog na okupu, između ostalog, drži centralna tema – problem multikulturalnosti, i za Marojevićev opus vrlo bitna igra sa istorijom. Dakle, upravo ona igra koju ćemo prema piščevima najavama igrati u sledeća dva nastavka: u romanu čija će tema biti sudbina Nemaca u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, kao i u romanu o devedesetim godinama, ali tek onda kada ovaj jezivi period bude moguće nazvati nešto daljom istorijom, sa bezbedne vremenske distance.

Odboraši i crnoodoraši

Dotle čitamo najnoviju Marojevićevu knjigu "Šnit", koja za temu ima Zemun u doba Drugog svetskog rata "kada je ovaj grad pripao NDH", kako to piše na koricama knjige, uz zavodljivu napomenu da se radi o prvoj proznoj obradi ove teme. Roman opisuje naizgled mirni saživot Srba, Nemaca i Hrvata, i pripovedački vrlo ubedljivo objašnjava kako taj "saživot" brzo postaje vrtlog koji će progutati od svakog naroda ponešto. Glavni junak je Zemunac Novak Maričić, kontroverzna i vrlo zanimljiva figura, čovek koji je u ta gadna vremena istovremeno u ljubavnoj vezi sa dve novinarke. Jedna je nemačka žurnalistkinja Karen Frost, a druga saradnica zagrebačkog nedeljnika "Spremnost" Monika Vranić. To nije sve. Imamo još i dvostruku porodičnu tragediju, beg glavnog junaka i potragu za njim koja će krenuti od Zemuna a stići do Ravne gore. Roman obiluje zanimljivim likovima, pa tako srećemo jednog nevidljivog partizana, ili pre njegovu senku, i (verovali ili ne!) čuvenog modnog kreatora Huga Bosa, "istorijski poznatog i po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme" kako precizira recenzija. Čitav roman na okupu drži tema "novinarstva" u Zemunu. Preciznije, svoje junake Igor Marojević zapravo pakuje u desetak novina koje su tih leta bile (što tajno, što javno) štampane u naizgled mirnoj varoši. Pisac tako i u ovom etnoromanu nudi pseudoistorijsku priču, ali i hroniku koja poput svih vesti iz ove rubrike podvlači sudbinu pojedinca, malog čoveka i njegove tragedije, nasuprot velikim istorijskim udarima i golemim povesnim pričama koje bacaju senku na sve oko sebe.

Poznato je da Igor Marojević u svojim delima često pokušava i uspeva da rasvetli određeni istorijski period iz svih mogućih uglova i da na neki način razbije opšta povesna mesta, svodeći svoju priču na storiju o jednom (da ne kažemo) malom čoveku, koji se ni po svojim shvatanjima, a ni po svom usudu, ne uklapa u istorijske obrasce koje je povest nametnula kao jedine moguće. Takav je slučaj i sa Novakom Maričićem koji nije tamo a ni ovamo. Čitav "Šnit" jeste pokušaj da se izbegnu grubi istorijski redovi i da se sudbina junaka ispiše mekšim literarnim perom. Da se zaobiđu opšta mesta i da se, uslovno govoreći, za istorijsku priču nađe jedan literarni eufemizam. Vidljivo je da se pisac i na planu samog jezika bori sa povešću i kontekstima koje ona sa sobom nosi. Igor Marojević tako traži lična jezička rešenja ne bi li preskočio osrednjost, odjeke javnog diskursa, ili aktuelnu upotrebu pojedinih reči. Upravo zbog svih onih konteksta koje sa sobom povlači reč "ustaša", pisac izbegava da je upotrebi kad god to može, te češće koristi termin "uhaerovci" ili "crnoodoraši". Slično je sa "četnicima" koji su "odboraši" ili "partizanima" koji su "gerilci" i slično. Sve to čitaocu približava jasnu piščevu nameru da se izbegnu opšta mesta, da se isključi mogućnost upliva bilo koje vrste povesne ili aktuelne banalnosti i da se jedan istorijski trenutak osvetli sasvim novim svetlom, iz svakog mogućeg ugla, sa malim čovekom u glavnoj ulozi.

Roman uvijen u novine

Igoru Marojeviću sve to i ovog puta polazi za rukom. Uz to, "Šnit" je vrlo zanimljiv i nepredvidiv, pun zanimljivih junaka i neobičnih priča, iako je njegova dramaturška koncepcija nešto složenija nego što je to mogao biti slučaj. Dovoljno je bilo na nivou same fabule u priču uvesti "novinu" kao temu i ta bi se metafora uspešno preslikala i na samu formu romana. Žanrovska odrednica "roman-tabloid" koju pronalazimo u podnaslovu samo je bez potrebe otežala stvar. Može biti da ona do kraja nije ni sprovedena, kao što može biti da sva poglavlja baš i nisu pisana u različitim novinskim formama, tipa vesti ili intervjua. Da se razumemo, to i nije šteta! Jednostavno, već zanimljivom i složenom "Šnitu", nije trebalo nikakvo novinsko odelo, kao ni suvišna odrednica "roman-tabloid". Njegovoj provokativnosti već dovoljno doprinose Hugo Bos i priča o Zemunu u ratnim godinama. Sve ostalo je dobra priča. Plus polemike koje će iza toga doći.