Tapkarenje Studija B

Objavljena je privatizacija Studija B. Beograd ostaje bez poklona koji je dobio davne 1970. od „ludaka”, entuzijasta koji su trudom i radom „bez radnog vremena” i štednjom stvorili simbol glavnog grada, uz nemerljivu pomoć tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića i nečuveni otpor birokrata i nekih političara.

Uznemiren je tada veliki Radio Beograd, apsolutni monopolista u radio-difuziji, a tržište marketinga doživelo je pravi zemljotres. Novinari i voditelji nove radio-stanice počeli su da razgovaraju sa Beograđanima i postali su članovi njihovih porodica, rame za plakanje i pomoć u rešavanju svakodnevnih problema u velikom gradu.

U vreme najvećeg uspeha Studija B slušanost je bila neverovatnih 98 odsto na području grada Beograda. Preduzeća su počela da se utrkuju u želji da se reklamiraju na ovom radiju. Pretila je opasnost da reklame uguše program. Urednik EPP-a je jednom čak bio kažnjen što je, pod pritiskom klijenata, emitovao više reklama nego što je kolegijum odobrio.

U takvim okolnostima, Studio B je uzimao kredite za koje je u početku garantovala „Borba”, a kasnije sama radio-stanica. Sve finansijske obaveze ova kuća je redovno izmirivala, a sredstva ulagala u razvoj, uz minimalne plate i skroman standard zaposlenih. Najveće investicije – predajnici, emisiona i radio-tehnika, vozni park – ostvarene su kompenzacijom, to jest „odrađivanjem” kroz reklame. Sve je stvoreno sopstvenim sredstvima, bez društvenog dinara.

Propadanje Studija B počelo je kada je Skupština grada preuzela osnivačka prava. Tada ova kuća postaje, na neki način, „privatna”, ali s novcem Beograđana. Počelo je u vreme vladavine Vuka Draškovića, pre petog oktobra, pa redom preko Nebojše Čovića, Nenada Bogdanovića, Dragana Đilasa do Siniše Malog.

Prva (prava) privatizacija Studija B sprovedena je po zakonu o privatizaciji u vreme Ante Markovića, uz stručni nadzor profesora Miodraga Zeca. Tada su radnici svojim novcem otkupili deonice u vrednosti od 80 odsto kapitala Studija B. Kasnije je ta privatizacija volšebno poništena, iz nepoznatih razloga, iako su na isti način privatizovane i „Večernje novosti”, koje i danas posluju kao i onda.

Stavljanjem Studija B pod svoju kapu, novi osnivač se obavezao da će u „najkraćem roku” obeštetiti bivše deoničare, što se do danas nije desilo, zbog čega je u toku sudski spor bivših deoničara i osnivača. Ostaje nejasno kako je Agencija za privatizaciju mogla da oglasi novu privatizaciju pre sudskog epiloga. Takođe je nejasno kako je utvrđena vrednost „kapitala” grada u Studiju B. Da li postoje jasna merila i da li je postojala mogućnost da se neko „ugrađuje” u opremu kabineta direktora i nekih urednika umesto ulaganja u tehniku?

Šta se desilo sa sedam spratova Studija B u „Beograđanki”, gde je najsavremenija oprema, u to vreme, redakcije na šestom spratu palate; kako su uništeni restoran i moderna kuhinja na petom spratu, kako je nestala turistička agencija Studija B i gde je vozni park?

Veoma je značajna i sudbina oveće parcele u vlasništvu Studija B u Borči, pored novog mosta, placeva na Torlaku i Kosmaju. Zar to nije dovoljan razlog da privatizacija sačeka dok se ne završi sudski spor, bez obzira na to kome je Studio B namenjen?

Novinar, urednik i direktor radija Studio B, u penziji