Na žuru kod Romana Abramoviča

Potucaju se od mesta do mesta u potrazi za poslom. Čak i kad se okupe s društvom da pogledaju film ili utakmicu ili da na kućnoj žurci popiju piće i proćaskaju, ne mogu da se opuste, nego se neprekidno raspituju ima li negde dodatne „tezge” koje bi se mogli prihvatiti kako bi dopunili svoje prihode. Jer, u današnjem svetskom ekonomskom ustrojstvu, firme se lako uzdižu, ali ništa teže i ne propadaju i nijedno radno mesto nije sigurno, niti dovoljno da garantuje profesionalnu budućnost i stabilnu zaradu.

Zvuči kao opis prekarijata, te savremene verzije proletarijata, nove generacije šljakera primoranih da rade više poslova istovremeno, u stalnoj opasnosti da će izgubiti svaki od njih, i da uvek, poput disidenta u autokratskom režimu koji očekuje hapšenje, kraj kućnih vrata drže kofer, spreman za selidbu u daleki grad, pa i stranu zemlju, gde god da ih šef iznenada razmesti ili odakle ih novi poslodavac pozove. Ali, taj usud nove globalne privrede prekarijat deli s onima na vrhu, gazdama svemoćnih internacionalnih korporacija i radničkih života.

Razlika, neminovno, ima. Kada traže novi ugovor, veliki biznismeni putuju privatnim mlaznjacima. Ako hoće da uz film razmene poslovne informacije s drugim milijarderima, idu na premijeru budućeg blokbastera na Kanskom festivalu. Zajedno će, užele li se sporta, otići na finale prvenstva u američkom fudbalu. Kada im je do intimnijeg provoda, skoknuće, na primer, do naftaša Romana Abramoviča, koji na svom imanju u Sent Bartu od 300.000 kvadrata priređuje kućne žurke s najvećim poslovnim magnatima, gde za bolji ugođaj biranih zvanica sviraju slavni muzičari koji inače pune stadione, poput grupe „Red hot čili pepers”. Svaki predah istovremeno je i obaveza, svako druženje je poslovni sastanak, makar se odvijao u loži na konjičkom Kentaki derbiju. Hleb zarađuju u znoju lica svog, koji lije malo od težine pregovora, malo od sunca koje bije po privatnoj plaži na Antibima, gde suočavaju svoje interese preko stola s koktelima.

Abramovičeva novogodišnja zabava samo je početak kalendara elitnih društvenih događanja, mahom neposlovne prirode, na kojima se, kako je nedavno objavio „Internešenel Njujork tajms”, superbogataši jate da bi se družili sa sebi sličnima, pribavili socijalni status u krugovima najmoćnijih ljudi sveta i, pre svega, nabacili svojoj poslovnoj imperiji još poneki unosan aranžman. Evo kako izgleda njihov raspored: posle posete Abramoviču, slede Svetski ekonomski forum u Davosu i Globalna konferencija instituta Milken na Beverli hilsu, gde se sa političarima poput Tonija Blera i Veslija Klarka raspravlja o trendovima u svetskoj privredi. Prolećnu sezonu otvaraju aukcije umetnina u Njujorku, posle kojih se kružok seli u Evropu, na festival u Kanu, Gran-pri u Monaku, te opet na aukcije u „Art Bazelu” i konjske trke Rojal Askot u Velikoj Britaniji. Leti se bogataši rasturaju po vilama u Hemptonsu, Nantaketu ili jugu Francuske. Da se ne bi uležali, sve dok ih služi lepo vreme, procesija njihovih megajahti, od kojih su najdičnije duže od stotinu metara, krstari između Francuske i Italije.

Krajem avgusta, u kalifornijskom Pebl biču obilazi se izložba i aukcija luksuznih oldtajmera i ekskluzivnih modela automobila. Zatim se vraća u Njujork, na konferenciju dobrotvorne fondacije „Klinton”, te preko Atlantika na londonski sajam umetnosti „Friz”, da bi se ponovo pošlo u Ameriku, na još jedan krug aukcija umetnina u Njujorku i izdanje „Art Bazela” u Majamiju.

Srpskih i balkanskih pandana takvih događanja nema mnogo. Tu bi se mogli ubrojiti „srpski Davos”, odnosno biznis forum na Kopaoniku, i samit stotinu biznis lidera jugoistočne Evrope, koji se svake godine održava u drugoj zemlji. Ali, to su u prvom redu poslovni skupovi, čiji se učesnici opuštaju zabavnim programima na marginama, a na Kopaoniku se, ocenjuje jedan upućen sagovornik, ionako ne donose nikakve odluke, već je to predstava za medije i neka vrsta „tim bildinga” za domaće privredne i političke velikaše. Lokalno događanje koje je najsličnije prijateljsko-poslovnim neformalnim zborovima moćnika možda bi najpre bila proslava Dana nezavisnosti u američkoj ambasadi.

Srpski biznismeni čije ambicije nadmašuju nacionalni nivo moraju pokušati da se ubace u svetski poslovni krem gurajući se na okupljanja o kojima piše „Internešenel Njujork tajms”. Pritom, napominje „Politikin” insajder koji ima dodira s tim krugovima, ne prođu uvek slavno, pošto neki još nisu pronikli u interni jezik znakova kojima se odaje da li neko zaista pripada eliti ili se samo odnedavno domogao novca kojim se nakratko može prokrijumčariti u njene redove. „Misli da se dobro obukao a ne zna da je poenta u tome da nema nikakve vidljive oznake brenda”, opisuje „Politikin” sagovornik jednu od početničkih grešaka.

– Našim poslovnim ljudima veoma je važno da budu članovi privatnih klubova u Njujorku i Londonu, mesta koja se kriju i po neuglednim zgradama. Tako stiču ono što ne mogu kupiti – tradiciju, odnosno status, legitimaciju. To im je stepenik za stvaranje kontakata i sklapanje poslova. Ali, stvaranje tradicije nije lako. Za nju nije nužno da vaša porodica ima novac od davnina. Naprotiv, Ilon Mask, recimo, ima tradiciju jer ju je napravio svojom inteligencijom i ona će ostati uz njegovo prezime – objašnjava naš sagovornik.

Upravo je Mask prototip savremenog industrijskog magnata, za kakve se svetski mediji, i tračerski i ozbiljni, interesuju mnogo više nego za potomke porodica koje su sinonimi za „stari novac”, poput Rotšilda ili Rokfelera. Mask svoj imetak nije nasledio, već ga je napravio i kao investitor i kao izumitelj informacionih i svemirskih tehnologija. Njegov je put ka vrhu bio potpuno drugačiji od onog kojim su se uspeli srpski bogataši, barem kako pretpostavlja domaća javnost. Ni oni nisu rođeni sa srebrnom kašikom u ustima, ali novac nisu zgrnuli ni veštim manevrima na usputnim okupljanjima poslovnih magnata u Aspenu, koliko vrzmanjem po hodnicima državnih institucija, čiji su im čelnici nameštali profitabilne angažmane, praktično monopole na kojima su pare morali zaraditi i bez ikakvog inovatorskog znanja i profesionalne veštine. Zaštićeni od hirova tržišta, svedeni na poslovanje u regionu izolovanom od svetskih promena, ograničeni na industrije koje ne zavise previše od tehnoloških skokova, nisu bili primorani ni da se oznoje kako bi prosperirali – bogatstvo im je, veruje prosečan Srbin, servirano taman kao da su izdanci loze Rokfelera ili da su još kao mališani prvi put kročili u kancelarije upravnog odbora „Džej Pi Morgan i Čejs” banke sa Menhetna da bi videli kako izgleda očevo radno mesto.

– Ako ste novac napravili kontaktima, svaki kontakt vam je neophodan da biste očuvali bogatstvo. I to je razlog zbog kojeg srpski biznismeni žele da uđu u povlašćene svetske krugove. Ali, među poslovnim ljudima iz Srbije, odnosno onima koji potiču odavde a rade u svetu, ima i onih koji su imetak i reputaciju stekli znanjem. Za njih se ne zna upravo zato što nisu upleteni ni u kakve afere i drže se podalje od medija. Oni umeju da rade i u razvijenim ekonomijama, gde prostora za burazerske šeme takođe ima, ali mnogo manje nego kod nas – kaže „Politikin” sagovornik.

Vladimir Vukasović