Radisavljevići između mosta i paragrafa

Omoljica – Osamdesetogodišnjeg Živorada Radisavljevića iz Omoljice sreli smo u skupštinskoj sali, na zasedanju pančevačkog parlamenta, sa kojeg više od deceniju nijednom nije izostao, kako bi izmolio da mu država reši problem. Isto toliko traje i njegovo dopisivanje sa nekoliko predsednika države i Vlade Srbije, republičkim i pokrajinskim ministrima, načelnicima Generalštaba, pa naniže, sve do mesne kancelarije.

Tema njegovih pisama je most (kojeg nema) preko rečice, kanala Ponjavica, na čijem obodu porodica Radisavljević živi šest decenija. Pre jedanaest godina drveni prelaz na stubovima bagerima je sravnjen sa zemljom, a oni, kažu, ostali odsečeni od sveta, s one strane sela u šipražju 12 kilometara duge Ponjavice, koja je u međuvremenu, proglašena zaštićenim prirodnim dobrom. Od tada glava porodice, svima dobro poznati deda Krca, neprekidno zapomaže da mu vlasti ili izgrade mostić ili puste njega da to sam uradi, kako bi mogao sa svojih pet lanaca zemlje da stigne u „civilizaciju”, jer ona nije stigla do njegovog imanja, budući da nema ni vode ni kanalizacije.

– Drvenog mosta je bilo još od 1956. kada je moj otac kupio ovu zemlju, ali je vremenom istrulio. Pre deset godina dobio sam sve saglasnosti da pregradim rečicu zemljanim nasipom i da se postavi pontonski ili drveni most. No odmah, po odluci opštinske inspekcije, sve je bagerima srušeno, jer smo navodno nasipali otpadnim materijalom i nije ostavljen dovoljan ispust, kojim voda ionako ne otiče. Danas je to zapuštena, zamuljena bara, koja je na papiru „park prirode” – priča deda Krca.

U galimatijasu dopisa, molbi, žalbi, odobrenja i zabrana teško je snaći se, a izgleda da to više niko od nadležnih i ne pokušava. Starac je dobio nezvanično objašnjenje da ako njemu daju da napravi prelaz, tražiće i drugi. Pominje se i asfaltiranje okolnog poljskog puta, dugog oko dva kilometra, ali deda Krca smatra da je to „skupo da bi bilo istinito”. Seljani, opet, kažu da je Radisavljevićima nuđeno da se presele u selo, ali se Krca zainatio i ništa neće da prihvati...

– Neko želi da nas odavde otera. Ja sam kuću napravio sa mojih deset prstiju i neću to dozvoliti. Preklinjem političare, koji su u zamenu za glas svašta obećavali, jer ovako ne možemo da živimo. Oni su još na vlasti, a mosta nema. Bušnim čamcem, sin, snaja, dva unuka, moja žena i ja prelazimo kanal, jer je okolna staza neprohodna. Takvim putem ne može ni hitna pomoć, lekari neće ni preko vode u čamac, a mi smo stari i bolesni. Slavu Svetog Nikolu, koju jedva pripremim sa penzijom od 4.500 dinara, slavimo sami. Komšije su prestale da nam dolaze – jada se naš domaćin.

Voda Ponjavice na prostoru od 130 hektara prirodnog rezervata, pokazuju poslednje analize, pripada petoj kategoriji i opasna je za kupanje, ali je zato dobro zaštićena zakonskim paragrafima, a zaštitu traži i porodica Radisavljević.

– Pokušali smo, koliko je to u našoj nadležnosti, pa i više od toga, da gospodina Radisavljevića uputimo u procedure, a snagom autoriteta da ukažemo nadležnima na ovaj netipičan problem. Ovde su isprepletale nadležnosti republike, pokrajine i grada, a u svemu tome nema javnog interesa, već se ovo smatra problemom pojedinca. Zato on za sve ovo vreme nije mogao da dođe do celokupne dokumentacije, a da se u međuvremenu ne promene propisi koji bliže određuju uslove za izgradnju mosta. Takođe, Park prirode Ponjavica u narednih deset godina nije prioritet pokrajinskih organa, pa je jasno da on svoj problem ne može da reši ni u narednoj deceniji – kaže za „Politiku” Dragiša Ćalić, zamenik zaštitnika građana Grada Pančeva.

Živorad Radisavljević najavljuje da će opet sam da naspe deset metara zemlje, ostavi ispust od dva i po metra i postavi most, jer kaže da ima sponzora koji je obezbedio 300.000 dinara za radove.

– Napraviću, pa ćemo da vidimo. Da sam ratni zločinac, ne bih ovako bio kažnjen. Neka me zatvore, ali mi ovako dalje ne možemo. Nekada sam se kao dete kupao u Ponjavici, sada ne smemo ni prst da zamočimo od zmija i pijavica, a da ne pričam da se seoske septičke jame ispuštaju u ovaj, kako vlasti kažu, „redak eko-sistem” – kategoričan je najstariji Radisavljević.

Čamcem u školu

– Zimi, kad Ponjavica zaledi, ustajem u četiri sata, razbijam led, pa u čamac, onda u autobus i u školu u Pančevo. Ne može se peške preko leda, jer nije sigurno. Kada smo brat i ja bili mali, otac je išao pred nas, pa ako led popusti, da ne upadnemo mi – kaže šesnaestogodišnji Nenad Radisavljević.