Dan velikog zaokreta Amerike i Irana

Pregovarački maraton trajao je 12 godina, poslednja faza se rastegla na 22 meseca, a njegov dvonedeljni finiš u Beču probio je tri roka, tokom kog su se razgovori produžavali duboko posle ponoći. Učesnici su pretili da će napustiti dijalog, ali na kraju se isplatilo: postizanje dogovora i njegov kvalitet važniji su od količine utrošenog vremena.

Uporno potresan novim sukobima, svet je nakon mnogo konfliktnih signala koji su stizali iz Beča dočekao da se dogovorom Irana i šest globalnih sila sa dnevnog reda skine ozbiljan problem u vezi s spornim nuklearnim programom Teherana.

U danu velikog zaokreta obe strane su postigle svoje političke ciljeve: međunarodna zajednica može da bude zadovoljna što je isposlovala da se Iranu ograniči i stavi pod striktnu kontrolu civilni nuklearni program, koji bi, strahovalo se uprkos upornim demantijima Teherana, mogao da vodi ka proizvodnji atomske bombe i dramatičnoj promeni dinamike Bliskog istoka.

Iran može da bude zadovoljan što izlazi iz decenijske političke izolacije i što će postupno ukidanje sankcija UN, SAD i EU skinuti pritisak s proizvodnje nafte, bankarskog sistema i ekonomije, utičući psihološki i socijalno na celokupan život zemlje.

Istorijskog dogovora ne bi bilo bez ogromne količine dobre volje i strpljenja međunarodnih pregovarača – pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka – i iranske diplomatije, koja je izborom predsednika Hasana Rohanija 2013. prihvatila platformu poboljšanja odnosa sa svetom.

Stručnjaci su utanačili sve detalje i ugradili razne osigurače kako bi potpisnici – šefovi diplomatija, kod kuće mogli da brane sporazum koji je, iako ozbiljan, tek prvi korak u razbijanju nepoverenja taloženog između „velike satane” (SAD) i „osovine zla” (Iran) još od vremena Islamske revolucije 1978.

Pregovori su filigrantskom preciznošću pokrivali sva ozbiljna pitanja. Polako su otklanjani jedan problem za drugim, a koliko su bili složeni, dokazuje i tri puta pomeran rok za završetak razgovora, tokom kojih su se u finišu savladale strateški važne prepreke kao što su inspekcije nuklearnih postrojenja, ukidanje devet godina starog embarga na iranski raketni program i slobodna kupovina i prodaja oružja.

Najveća, koja je pokazivala koliki je još stepen međusobnog nepoverenja, ticao se pitanja kako Iranu ponovo zavesti sankcije UN ukoliko se ispostavi da Teheran ne poštuje dogovor. Istu dilemu imao je i iranski predsednik, obećavajući da će njegova zemlja poštovati odredbe sporazuma, ali da će snažno uzvratiti ukoliko ga druga strana prekrši.

Džon Keri i Mohamad Džavad Zarif, dvojica ključnih pregovarača – imajući u vidu američko-iranski animozitet – gotovo tvrdoglavom upornošću nisu odustajali ni u trenucima kada se činilo da se pregovaračka rampa definitivno spušta. Zatezali su i popuštali, kako i dolikuje sporazumu od ogromne strateške važnosti za bezbednosnu i energetsku sigurnost Bliskog istoka i sveta u celini.

U nekim etapama Amerikanci su optuživali Irance da odustaju od dogovorenog, Iranci uzvraćali da Amerikanci u skladu s svojom „globalnom arogancijom” uvode nove zahteve.

Francuzi su apelovali. Britanci upozoravali da su pregovori „bolno spori”. Nemci insistirali da se „izgradi poverenje”. Rusi su smirivali strasti, uvereni da postoje „svi preduslovi” za sporazum. Kinezi su unosili oprezni optimizam. Šefica EU za spoljnu politiku insistirala je na tome da se pregovara.

Na kraju se pokazalo da su i administracija u Vašingtonu i vlasti u Teheranu, bez obzira na otpore s kojima su bili suočeni i s kojima će se tek suočiti, sporazum predstavili kao svoj najveći spoljnopolitički trijumf, što je uistinu tačno.

Utorak je bio dan trijumfa Baraka Obame. On je odlučio da SAD, posle godina odbijanja bilo kakvog direktnog kontakta sa Iranom, pre dve godine uspostave tajne kontakte s Iranom, da bi potom prihvatio pregovarački sto. Uložio je veliki politički kapital da bi skeptike kod kuće i po svetu uverio da je sporazum vredan truda. Može Čarls Krauthamer koliko god hoće da piše u „Vašington postu” o „najgorem sporazumu u diplomatskoj istoriji SAD”.

Dan trijumfa ima i Hasan Rohani, koji je hrabro napustio politiku sukobljavanja svog prethodnika i, uprkos otvorenom otporu teokratskih konzervativaca ili tvrdokornih krugova Revolucionarne garde, pokrenuo proces otvaranja. Na kraju se izborio za saglasnost vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija. Sada može da ponovi da su tokom pregovora Iranci uspeli da „šarmiraju svet, što je umetnost”.

Konačni sporazum, zasnovan na parametrima koji su usvojeni u Lozani početkom aprila, ispisao je scenario po kome su i Iran i međunarodna zajednica pobednici. Ali, ako se isključe američki i iranski skeptici, Izraelci i Saudijci koji ne žele da veruju u diplomatiju, sveobuhvatan sporazum je dobitak za ceo svet.

Donosi mir, iako je sigurno da sve tenzije, posebno regionalne, neće biti ukinute. Osnažuje sporazum o neširenju nuklearnog oružja. Iako kritičari Teherana i dalje sumnjaju, Iran u bliskoistočnom metežu može da ima veliku ulogu u stabilizaciji.

Dogovor omogućava izgradnju boljih odnosa između Irana i Zapada, posebno SAD. Zapad će kontrolisati situaciju, ali se rešio velike brige i dobio ozbiljno tržište. Stotine zapadnih investitora već se spremaju da kupe karte za Teheran u koji će se vratiti desetine milijardi dolara dosad zamrznutih po stranim bankama. U Iranu će ih veselo dočekati, posebno mlada generacija, koja je veći deo svog života provela u zemlji pariji, izolovana od vršnjaka iz sveta.

Zapad će na sve načine želeti da kontroliše iranska savezništva sa šiitima u Libanu i Jemenu, posebno odnose sa sirijskim režimom. Istovremeno, dogovor bi mogao da omogući koordinisaniju saradnju u suprotstavljanju zajedničkom neprijatelju – Islamskoj državi.

Sporazum, takođe, otvara mogućnost da Iran i njegovi arapski susedi uspostave normalnije odnose. U vremenima kada je region rastrzan raznim sukobima – od kojih su mnogi sunitsko-šiitskoj osnovi – mogao bi da se otvori saudijsko-iranski dijalog, koji bi imao šansu da preoblikuje Bliski istok.