Neurologe treba vratiti u domove zdravlja

Neurolog, koji leči bolesti mozga, nerava, mišića i kičmene moždine, pored endokrinologa, prema anketama među pacijentima, već dugo je specijalista do kojeg se teško stiže i na čiji se pregled dugo čeka, osim u hitnim slučajevima.

Sa ovim se slaže neurolog, prof. dr Dragoslav Sokić koji je odnedavno na čelu Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije. On je na tom mestu zamenio dr Vladimira Kostića koji je nedavno izabran na mesto predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti.

Gotovo matematički, on je precizno objasnio gde je učinjena greška u reformi zdravstva. Profesor Sokić prvo podseća da u Srbiji 70.000 ljudi ima epilepsiju, da tešku migrenu ima 100.000 pacijenata. Od Parkinsonove bolesti se leči 15.000 ljudi, sa demencijom živi 30.000 pacijenata. Tu je i oko 25.000 pacijenata sa šlogom koji će da se leči posle rehabilitacije.

– To je gotovo300.000 ljudi kojima je potreban specijalista neurolog u domovima zdravlja. U reformama koje su izvedene poslednjih 15 godina, a koje su davale privid štednje i bolje organizacije, iz domova zdravlja neurolozi su bukvalno proterani. U prvi mah delovalo je čak i logično da svi neurolozi treba da rade u bolnicama. Ali, samo u 16 domova zdravlja u Beogradu radilo je oko 80 neurologa, koji su premešteni u četiri bolnička centra. Više nisu imali ni svoje velike sobe, ni svoje čekaonice, ni sestre, a dobili su i popodnevne termine. Većina je zato ili otišla u penziju ili su počeli da rade u raznim komisijama pri fondovima za penziono ili zdravstveno osiguranje. Oni su jednostavno isključeni iz zdravstvene zaštite u Beogradu, a identično se dogodilo u gradovima u Srbiji. To se pokazalo kao loše rešenje – objašnjava dr Sokić.

On smatra da su neurolozi u domovima zdravlja potrebni da leče pacijente sa epilepsijom, sa komplikovanim migrenama, demencijom i Parkinsonovom bolešću. Zato je stav Udruženja neurologa Srbije da specijaliste neurologije treba ponovo vratiti u domove zdravlja.

– To bi moglo da bude prvo radno mesto za mlade lekare, neurologe, za one koji ne žele da odu u inostranstvo. Time bi strašan egzodus naših lekara u inostranstvo bio bar malo smanjen – smatra dr Sokić.

Za ovakvo rešenje čak ima i nade: oboleli od šećerne bolesti na primer, izborili su se za povratak Savetovališta za dijabetes u domove zdravlja koji se očekuje do novembra ove godine.

Dr Sokić je i predstavnik nove generacije u neurologiji, koji veruje da mesta za fatalizam nema.

 – Lekari Klinike za neurologiju KCS su borci: želimo da do svakoga stigne saznanje da neurologija ima uspešne procedure u lečenju.

Moždani udar je nekad bila bolest za koju se mislilo da se leči kod kuće, pa šta Bog da! To je promenjeno u aktivan terapijski postupak u našoj jedinici koja se nalazi u Urgentnom centru – navodi dr Sokić, naglašavajući da neurologija nije oblast beznadežnih slučajeva.

Naš sagovornik, inače, ekspert za lečenje epilepsije, posebno je ponosan napretkom u lečenju ove bolesti: do sada su u Srbiji operisana 102 pacijenta sa epilepsijom.

– Lečenje epilepsije je veoma napredovalo: danas znamo da polovina pacijenata koji dobiju epilepsiju do kraja života, uz odgovarajuću terapiju, neće imati nikakvih problema. Znači od 70.000 pacijenata njih 35.000 pacijenata žive među nama, neki su lekari, sudije, radnici na ugljenokopu... Žive svoj život bez ikakvih zdravstvenih ograničenja – navodi dr Sokić.

Od juna 2010. godine epilepsija se operiše, zahvaljujući zajedničkom naporu nekoliko klinika i centara u KCS-u.

– U svetu se ove intervencije rade na isti način kao u Srbiji. Gotovo 90 pacijenata sa epilepsijom posle operacije nisu imali više napade. Oni dobijaju odgovarajuće lekove još neko vreme. Naravno, vreme je ovde bitno, pratimo pacijente – kaže naš sagovornik.

Za ovaj način lečenja ima mnogo zainteresovanih pacijenata i njihovih porodica. Međutim, dr Sokić ističe da ovaj metod lečenja nije opcija kod svih obolelih.

– Oko 800 pacijenata je prošlo kroz proces prethirurškog ispitivanja, a operisano je 102. Ne treba da postoji iluzija da se operacijom svako može izlečiti od epilepsije, ali smo osnivanjem Centra za operativno lečenje epilepsije podigli svest kod neurologa da prepoznaju kojim pacijentima bi ovo lečenje najviše pomoglo. To su, pre svih, pacijenti kod kojih napad počinje lokalno, na primer samo u jednoj šaci ili grčenjem jedne strane tela. Logično bi bilo da se najčešće operišu pacijenti posle dve-tri godine bolesti, na primer u 14. godini, da bi posle mogli da završe školu, da se zaposle, ožene. Ali najviše pacijenata ipak je među onima koji decenijama boluju – kaže naš sagovornik.

------------------------------------------------------------------------

Regan nije znao da je bio predsednik

Alchajmerovu bolest zapadni mediji odavno nazivaju kugom 21. veka. Da li je i u Srbiji broj obolelih ogroman

– Procena je da kod nas ima oko 35.000 obolelih: svaka pedeseta osoba oboleva posle 65. godine. Oni još ne opterećuju naše zdravstvo kao u bogatim zemljama, verovatno i zato što veliki broj porodica u Srbiji još uvek svoje članove koji su dementni ne izvode iz svojih kuća. Tako da je broj zvanično i procenjeno obolelih od Alchajmera u Srbiji samo vrh ledenog brega. Svake nedelje kroz naš centar za demencije prođe oko 50 pacijenata. Trudimo se da ove pacijente poštedimo smeštaja u azile i nepotrebnog lečenja psihotropnim lekovima, u meri kojoj nije korisna za okolinu i njih – kaže dr Sokić.

Koliko je Alchajmerova bolest teška, jer ljudima uzima njihovu prošlost i ličnost, dr Sokić ilustruje primerom bivšeg američkog predsednika Regana, koji dok je još fizički delovao dobro, nije više znao da je bio predsednik SAD i nije imao predstavu zašto mu ljudi pružaju ruku.