Izvinjenja i isprike

Predsednici Srbije i Hrvatske uzajamno su se izvinili više puta za brojne zločine počinjene u ratovima devedesetih godina prošlog veka u ime građana svojih država. Milo Đukanović je to uradio jednom za Crnogorce, kao i Bakir Izetbegović za Bošnjake, dok politički predstavnici kosovskih Albanaca o tome i ne razmišljaju.

Političari su se u početku izvinjavali pred novinarima, u prostorijama državnih institucija, ali su se kasnije sučeljavali s porodicama žrtava na brojnim stratištima u Ovčari, Paulin Dvoru ili postradalima u srebreničkom masakru.

Šampion u broju „isprika” je Boris Tadić, koji je to uradio čak četiri puta. Iako nije prvi predsednik Srbije koji je zatražio oproštaj, međunarodna zajednica njemu pripisuje pionirsku ulogu u izvinjavanjima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. To je učinjeno zbog nezvaničnog konsenzusa u državama NATO-a da je Miloševićeva Srbija glavni krivac za ratove, količinu i žestinu zločina na tlu bivše Jugoslavije.

Bivši predsednik Tadić počeo je sa izvinjenjima 2004. u Sarajevu, nastavio 2007. u Zagrebu, ali je najviše pohvala od međunarodne zajednice dobio 2010. godine, kada je u Ovčari pored Vukovara došao u „posetu pomirenja”. Tada je Tadić rekao ono što je trebalo reći, a sve to je pozdravilo udruženje hrvatskih vojnih veterana koje se četiri godine kasnije istaklo u razbijanju ćiriličnih tabli u Vukovaru.

I predsednik Hrvatske Ivo Josipović uputio je reči izvinjenja, kada je sa Tadićem posetio Paulin Dvor kod Osijeka, gde je u decembru 1991. ubijeno 18 srpskih civila. Josipović je rekao da žrtve tog zločina zaslužuju izvinjenje jer ni za jedan zločin ne postoji opravdanje. Hrvatski predsednik Ivo Josipović to je uradio i u aprilu 2010. u Sarajevu, zbog učešća Hrvatske u politici koja je devedesetih godina „pokušavala da podeli Bosnu i Hercegovinu i doprinela stradanjima ljudi i podelama koje nas i danas muče”.

S izvinjenjima je prvi na ovim prostorima počeo premijer Crne Gore Milo Đukanović. U junu 2000. godine u Cavtatu se izvinio Hrvatima za sav bol, sva stradanja i sve materijalne gubitke koje im je naneo bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA u tim tragičnim događajima. Saslušavši gosta, Mesić je u uzvratio kako je to „mali korak za Evropu, a veliki za Hrvatsku i Crnu Goru”.

Boris Tadić u Potočarima 11. jula 2005. godine Foto L. Adrović 

Tri godine kasnije, hrvatski predsednik Mesić gotovo da je ostao bez reči kada je predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović, iako to nije bilo predviđeno protokolom, uputio Hrvatima reči pokajanja.

„Ne želimo, niti pristajemo da živimo u prošlosti, već u zajedničkoj evropskoj budućnosti. Svi nosimo puno emocija i predrasuda koje ponekad opterećuju racionalno prosuđivanje. Kao predsednik državne zajednice, u ime prošlosti koju ne možemo zaboraviti, želim da se izvinim za sva zla koja je bilo koji građanin Srbije i Crne Gore učinio bilo kome u Hrvatskoj”, istakao je Marović.

Mesić je prihvatio, kako je rekao, „simboličku ispriku”, i izvinio se svima kojima su Hrvati naneli bol i štetu.

Tadašnja srpska radikalska opozicija na nož je dočekala Marovićev gest, ali njega to nije obeshrabrilo, pa se nekoliko meseci kasnije, prilikom posete Sarajevu, izvinio svima u Bosni i Hercegovini koji su pretrpeli bol od nekoga iz Srbije i Crne Gore. Naglasio je da narodi nemaju pravo i smeju da trpe krivicu za zla koja su napravili pojedinci. Njegovi bosanski sagovornici bili su gotovo nemi. Marovićev domaćin Dragan Čavić jedva je promrmljao kako izvinjenja nisu pominjana na sednici Međudržavnog veća i da predsedništvo BiH nema zvaničan stav o tome, uzvrativši, krajnje neodređeno, kako su Bosni i Hercegovini potrebna tri Vilija Branta da bi izvinjenje imalo smisla.

Ipak, u novembru 2010. godine novoizabrani član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović smatrao je za shodno da se izvinjava. On je na radiju B92 rekao da se „izvinjava za svakog nevino ubijenog čoveka koga je ubila Armija BiH”, ali je i dodao da „kada se saberu svi zločini Armije BiH, nisu ravni jednom satu zločina u Srebrenici”.

Najveći kritičar izvinjavanja Borisa Tadića bio je nekadašnji radikal Tomislav Nikolić, koji je više puta naglasio da se Tadić mogao izviniti samo u svoje ime. On je 2004. rekao da Boris Tadić može da se izvini ako je on učinio neki zločin ili ako zna nekoga ko je učinio zločin. „To može da učini u svoje i u ime svoje stranke, ali nikako u ime Srbije. Narod mu to nije dozvolio. Veoma je opasno kad se predsednik jedne zemlje izvinjava drugoj u ime svog naroda”.

Deset godina kasnije, upravo se Tomislav Nikolić, kao predsednik Srbije, izvinio za zločine koje su pojedinci počinili nad Bošnjacima u ime Srbije i srpskog naroda i najavio da će posetiti Srebrenicu.

„Klečim zbog toga, evo klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac”, kazao je Nikolić u emisiji „Intervju 20”, državne televizije BHT jedan.

Tadašnji kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj pozdravio je to izvinjenje na svom tviter nalogu i zatražio da se Nikolić izvini i za zločine počinjene na Kosovu, „koje je sponzorisala srpska država”. Ipak, za sve što se događalo u južnoj srpskoj pokrajini još se nijedan državnik nije izvinjavao. Ipak bi bilo previše da se bilo koji srpski državnik za zločine izvini Hašimu Tačiju ili Ramušu Haradinaju, koji su osumnjičeni za najsvirepije zločine učinjene 1999. i 2000. godine.

Uprkos brojnim izvinjenjima, ovaj region je gotovo na početku. Niko ne dovodi u sumnju da je pozitivno što se državnici u ime svojih naroda izvinjavaju za zločine počinjene drugim narodima, makar kao najava promene politike i dobrih komšijskih odnosa. Ali, dok to ne prate sistemske promene, državne institucije i mediji, dok su junaci jednih zločinci za druge, i obrnuto, dok se relativizuju zločini i opravdavaju zločinci, izvinjenja političara ostaće samo gestovi dobre volje i političke korektnosti pred budnim okom Vašingtona, Berlina i Brisela.

U Srbiji se uz Srebrenicu obavezno dodaje Bratunac, u Sarajevu se Dobrovoljačka ne smatra zločinom, u Hrvatskoj je moralna čistoća „Oluje” i „Bljeska” tabu tema, dok je za Srbe to etničko čišćenje. NATO bombardovanje za Srbe je zločin, za Albance oslobodilačka vojna intervencija, baš kao što se za jedne „Oslobodilačka vojska Kosova” borila za slobodu jednog naroda, dok je za druge to zločinačka teroristička organizacija.

Dejan Spalović