JUL je, ipak, osnovan u Svilajncu

Dobrivoje Budimirović Bidža (60) poslao je pismo predsedniku Srbije i predsedniku Demokratske stranke Borisu Tadiću da ga upozna sa situacijom u Svilajncu. Demokrate iz Svilajnca po Budimirovićevom kazivanju nastoje da "falsifikatima, pritiscima i ucenama zakažu referendum za njegovu smenu s položaja predsednika Svilajnca, kao i da ponovo, kao od 2000. do 2004, sve vrednosti ovog grada podrede ličnim interesima..."

Ovo Budimirovićevo pismo Tadiću je samo povod za razgovor s prvim čovekom Svilajnca. Razloga za intervju ima više: borbe koje je vodio i vodi, muke pri školovanju, obraćanje Slobodanu Miloševiću, priča o dedi, ocu i majki... 

Šta znači parola "bidžizam preti Srbiji"?

Na taj način su demokrate "pozdravile" moj ponovni  izbor za predsednika Svilajnca 2004, posle njihovog četvorogodišnjeg vladanja gradom. Pre toga sam bio gradonačelnik u tri mandata od 1989. do 2000. Ovom prošlom pobedom oborio sam sve rekorde. Jedini sam u Srbiji pobedio u svim izbornim jedinicama s 54,1 odsto dobijenih glasova! Ovu moju pobedu poraženi, ni posle tri godine, ne mogu da mi oproste. A nisu ni u u vreme kad su vladali bili bolji. Naprotiv...

Čime su Vas tada "gađali"?

Od 2000. do 2004. protiv mene je pokrenuto 188 suđenja. Priveden sam u policiju 59 puta, a protiv mene je povedeno i 69 istražnih postupaka.Tužili su me za sve i svašta.  Posle su mi se iz finansijskih službi izvinjavali... Ali, moji progonitelji nisu mirovali. Uoči izbora 2004. organozovali su, uz pomoć PTT-a, da svima u Svilajncu, uz telefonski račun, stigne i letak na kome je pisalo da sam najveći lopov na planeti... To im se na izborima vratilo kao bumerang... Nisam ih se plašio, ali moji ukućani jesu, pa su, i kad je poštar, u uniformi, ulazio u dvorište vikali: "Lele, opet dolaze da hapse Bidžu"...

Koliko vas ima u porodici?

U dve kuće živi nas devetoro. U jednoj smo ja, supruga Zorka, ćerka Vladanka, zet Srđan i unuka Teodora, a u drugoj ćerka Vesna, zet Aca i unučad Milica i Filip.

Svi smo posvećeni radu, čak i deca dobijaju zadatke u dvorištu, vinogradu, kući... Svaki deo kuće nam je kao izlog. Ko mi nađe travku u vinogradu dajem mu "kilo" vina. A radim sve da i u celoj opštini Svilajnac bude kako mi je u kući.

Ipak, prete Vam referendumom?

Već četiri meseca ne mogu da skupe glasove za zakazivanje referenduma.Čak su ovim lokalnim demokratama dolazili u pomoć i demokrate iz Beograda: Šutanovac, Petrović... A kad su pokazali potpise za referendum utvrđeno je da su potpisnici pokojnici, na radu u inostranstvu... Ali, oni mi dalje prete, uprkos tome što sam im 2000. ostavio uređenu opštinu i, kako kaže narod, punu kuću, a 2004. sam zatekao haos i dugove koje sam vratio bez tužbi sudu. Za četiri godine napravili su u gradu samo jednog "ležećeg policajca", a zamolio sam ih da bar okreče ono što sam prethodno sazidao. Nisu uspeli... Zato su izgubili na izborima, ali su sačuvali rušilačku snagu.  

Da li pominju Vaše obrazovanje?

Još ne, ali nikad se ne zna. Agronom sam, nisam pravnik kao neki drugi gradonačelnici. U osnovnoj i srednjoj školi bio sam jedan od najboljih učenika, a Poljoprivredni fakultet u Zemunu sam završio pre roka, u 21. godini, s prosečnom ocenom 9,98! Bio sam asistent na fakultetu, agronom u proizvodnji, pa 22 godine direktor Poljoprivredne škole u Svilajncu, koja je 1990. proglašena za najbolju te vrste u Evropi! U toku školovanja sam, da bih preživeo, radio sve i svašta. Kao dete sam čuvao tuđu stoku, a kao student sam, uglavnom, istovarivao vagone na zemunskoj železničkoj stanici.

Zašto smetate opoziciji u Svilajncu?

Ovim demokratama i njihovim pratiocima iz G17 i LPD sam kost u grlu. To je, izgleda, sudbina onih koji u ovoj Srbiji stvaraju... Prošle godine sam zvanično, od našeg ministarstva za lokalnu samoupravu, kao i od Privredne komore, proglašen za predsednika opštine koji je najviše učinio. U Svilajnac  je za ove dve i po godine uloženo 147 miliona evra. Pravimo puteve i ulice, dograđujemo škole, popravljamo  sportske objekte... Takve oppštine nema u Srbiji... Ali, moj progon i dalje traje. Zato sam se obratio pismom Tadiću i čekam njegov odgovor, čekam da me predsednik države pozove da sednemo kao ljudi... Jer on nije samo predsednik demokrata već bi, pre svega, trebalo da bude predsednik svih građana Srbije. Znam da Tadić ima velike državne poslove, ali ne bi smeo da zaboravi ni male ljude iz malih gradova koji, po opštim priznanjima, čine velika dela. 

Bili ste istaknuti član SPS, a sad?

Od 2000. nisam član ni jedne partije. Iz SPS su me isključili oni koji ne zaslužuju ni imena da im pomenem. Da bih mogao da se kandidujem za predsednika grada osnovao sam udruženje građana "Za bogatu opštinu Svilajnac", izašao na izbore i – ubedljivo pobedio. U sukob sa svojom partijom  došao sam još polovinom devedesetih kad sam, kao gradonačelnik, zabranio Miri Marković da i u Svilajncu oformi odbor Jula.

Kako ste to objasnili Miri Marković i Slobodanu Miloševiću?

Rekao sam Miri da u Svilajncu ne mogu da je primim kao predsednika Jula, ali  mogu uvek kao ženu predsednika Srbije. A mom šefu, Slobodanu Miloševiću, sam 1995. javno rekao: "Ne mogu da razumem da u jednom krevetu mogu da se vode dve politike i da spavaju dva različita prezimena, a da su vezana venčanicom...  Isto tako ne mogu u Svilajncu da cepam zdravo tkivo socijalista da bih napravio mesta za izmišljenu partiju Vaš žene"... Jul je, ipak, osnovan u Svilajncu, ali me tada još nisu dirali...       

Šta mislite o Koštunici i Tadiću?

Koštunica je čestit i pošten rodoljub. Zna svoj posao, ali ga loše obaveštavaju ili mu, imam utisak, selektiraju informacije... Tadića poznajem odavno i mislim isto što i o Koštunici. Ali, on bi, kao mlad čovek, trebalo više da se okrene  srpskim domaćinima, da uvek bude na izvoru događaja, a ne da slepo veruje svojim "jahačima apokalipse"...

Kakav imate odnos prema novcu?

Pošten. Ne uzimam ono što nije moje. Penzioner sam. Država mi svakog meseca  isplaćuje 45.000 dinara. Zato ne uzimam platu u opštini kao gradonačelnik. Nisam to činio ni kad sam bio poslanik u Skupštini. U Skupštini sam samo uzimao funkcionerski dodatak i taj novac sam davao deci bez roditelja u Svilajncu. Iškolovao sam i udomio petnaestoro takve dece. Sad ih imam još dvoje. I njima ću da pomažem dok ne završe školu, zaposle se i zasnuju porodicu... To je moj stav prema novcu i životu...

Koliko ste bili posvećeni sportu?

Zašto bio?... Ja sam to i sad. Kao student sam u Beogradu trenirao vaterpolo u Partizanu kod trenera Vlaha Orlić... Pre toga sam igrao fudbal za Pobedu iz mog sela Lukovice i Radnički iz Svilajnca.... A sad, kao predsednik grada, činim sve da sportski objekti budu u besprekornom stanju. Evo, ovih dana kroz Svilajnac, na međunarodnim kursevima za rukomet, odbojku i košarku, celo leto, defiliju mladi sportisti iz desetak zemalja Evrope. Došli su u Svilajnac na pripreme...

A šta je sa porodilištem u Svilajncu?

To pitajte ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića. Ova zdravstvena ustanova je odavno završena i potpuno opremljena. Lekari rade, pacijenti dolaze na preglede i lečenje, ali prvi plač dece se još ne čuje. Ministar nije dozvolio da se tu i porađa. Uoči porođaja žene prevoze u Jagodinu, Kragujevac... Tako je odlučio Tomica Milosavljević. Više puta sam ga molio za razgovor na tu temu, ali on nikad nije imao vremena da me primi...

Kako tumačite priče o finansijskoj moći Srbije?

Uglavnom kao šarenu lažu. Do 2000. smo imali dug od 10 milijari i 200 miliona dolara. Kad se od toga odbije dug Crne Gore i Kosova srpski dug bio je oko šest milijardi dolara. Danas o tom dugu nema preciznog izveštaja, ali pominje se orijentaciona cifra od 20 milijardi evra. Čak i ova nezvanična informacija "kaže" da su nam i unuci zaduženi... A Dinkić tvrdi da "dobro stojimo"... 

Zašto u Svilajncu nema očekivane privatizacije?

Ne znam kako se zove ona privatizacija kad se firma proda za 25 hiljada evra, a samo objekti te firme vrede dva miliona... Kakva crna privatizacija! Uvek sam govorio da mi moramo da primenimo slovenački princip privatizacije.To je dokapilatizacija: ulaganje u firmu, njen oporavak i rast da bi stigli do novih radnih mesta, a ne da se preprodajama pune džepovi tajkuna i ne znam čiji sve još... Taj princip je trebalo da se primenjuje od 2000. i zemlja bi bila na dobitku, a ne u tolikim dugovima...

Čime se ponosite?

Imam mnogo ličnih razloga za ponos. Ipak, izdvojiću one koji su me naučili životu: dedu Milana, oca Savu i majku Draginju. Deda mi je, kao artiljerac, dao primer hrabrosti, junački je poginuo u Cerskoj bici 1914, otac, kao domsko dete, naučio me je vojničkoj disciplini i radu, a majka me zadojila mudrošću.   

Vreme je godišnjih odmora, kad ćete na more?

Godinama ne idem na odmor van mog okruga.Čak i ne spavam duže od četiri-pet sati. Odmor provodim radeći u vinogradu, voćnjaku, na njivi... Imam četiri hektara zemlje. Umaram se samo kad ništa ne radim. Uostalom, možda ću se odmarati do kraja života, ako se s Tadićem drugačije ne dogovorim...