Lisac je oduvek bio lovac

Život u represivnom društvu Rumunije iz doba Čaušeskua imao je presudni uticaj na stvaralaštvo nobelovke Herte Miler, a opisan je i u njenom ranom romanu „Lisac je oduvek bio lovac”, iz 1992. godine, koji sada prvi put na srpskom jeziku objavljuju „Laguna” i „Zlatni zmaj”, u prevodu s nemačkog Nebojše Baraća. U ovoj knjizi poetskim simboličnim slikama dočaran je pakao života pod stalnim nadzorom i potkazivanjem. Nastavnica Adina preko lisičijeg krzna, koje drži u stanu, i kome iz dana u dan bivaju odsečeni ekstremiteti, otkriva da je nadzire tajna policija. Međutim, atmosfera ovog pripovednog sveta smeštenog u poslednje dane Čaušeskuovog režima, sveta koji pored Adine čine još i fabrička radnica Klara i muzičar Paul, ne menja se mnogo ni posle svrgavanja diktatora.

Simbolika naslova, koja kao da govori da vuk dlaku menja, ali da njegova ćud ostaje ista, pokazuje da sistem straha i obespravljenosti i dalje opstaje. „Neki ljudi su i dalje gladni, siromašni i podozrivi. Neki prijatelji postali su izdajice, drugi su nestali, verovatno su ubijeni; bivši direktori najednom su nastavnici, upravnici su se preko noći premetnuli u direktore... Jer koliko god diktatori strašni bili u jeku svoje vladavine, oni su to što jesu samo zato što iza njih stoji moćna mašinerija od čije volje, to jest interesa zavise svi i sve. I sami diktatori. Samo `jedan kaput zamenjuje drugi`. Jer lisac je oduvek bio lovac”, napisao je Nebojša Barać.

Herta Miler (1953), rođena u okrugu Timiš u Rumuniji, Nemica i kćerka bivšeg člana organizacije Vafen-SS, sedamdesetih godina 20. veka izgubila je posao prevodioca u jednoj fabrici zbog toga što je odbila da postane špijun rumunske tajne službe Sekuritatee. Umesto toga, počela je da piše i priključila se opozicionom pokretu. Kako je kasnije rekla, pisanje je tada bio način da pomogne sebi, u trenucima kada je pritisak postajao neizdrživ. Od 1985. godine tražila je dozvolu za iseljenje, i dve godine kasnije bilo joj je dozvoljeno da napusti Rumuniju. Od tada živi u Berlinu. Nobelovu nagradu za književnost dobila je 2009. godine.

Slikom jednog pariskog kvarta kao makete, preko čijih malih ulica i zgrada rukom prelazi slepa devojka, kako bi u svesti sačuvala put do Nacionalnog prirodnjačkog muzeja, u kojem je zaposlen njen otac, započinje roman „Sva svetlost koju ne vidimo” („Laguna”) američkog pisca Entonija Dora, koji je ove godine dobio Pulicerovu nagradu za prozu. Dor je sa ovom knjigom prošle godine bio i u najužem izboru za nacionalnu književnu nagradu. Ovo delo epskim zamahom ukršta dva života u Drugom svetskom ratu: slepu devojku Mari Loru i nemačkog vojnika Vernera. Bilo je potrebno vreme i da se mnogo toga dogodi kako bi se ove dve paralelne životne putanje ukrstile, život devojke u izbeglištvu iz Pariza i nemačkog vojnika na evropskim ratištima. A ukrstile su se s tom svrhom da Verner, osetljivi mladić koji nikada nije bio rođen za ratnika, Mari Lori tri puta spase život, kako bi ona doživela novi vek i nastavila da ga se seća. Roman je s engleskog prevela Dubravka Srećković Divković.

Stiven King se pored osvedočenog kultnog pisca horor žanra pokazao i vrsnim ne-horor pripovedačem u knjizi „Godišnja doba”, koju je za izdavačku kuću „Buka” preveo Goran Skrobonja. Ovo izdanje čine novele: „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku”, „Nadaren učenik”, „Leš” i „Metod disanja”. Na osnovu prve tri novele snimljeni su filmovi „Bekstvo iz Šošenka”, u režiji Frenka Darabonta, „Nadaren učenik” Brajana Singera i „Ostani uz mene” Roba Rajnera.

Kako je u pogovoru objasnio Stiven King „svaka od ovih podužih priča napisana je neposredno po završetku romana”.

– Kao da sam uvek završavao veliki posao s taman dovoljno benzina u rezervoaru da izbacim još jednu pozamašnu novelu. „Leš”, najstarija priča od ovih, napisana odmah posle romana „Salemovo”; „Nadareni učenik” je uobličen u dvonedeljnom periodu posle završetka „Isijavanja” (a posle „Nadarenog učenika” nisam ništa pisao tri meseca, bio sam izmožden). Novela „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku” pojavila se po završetku „Mrtve zone”; a „Metod disanja”, najskorija je od ovih priča, svetlost dana ugledavši odmah posle „Potpaljivačice”, napisao je Stiven King 4. januara 1982. godine, otkrivajući ujedno da za njega nije bio problem što je posle knjiga o devojci sa sposobnošću telekineze („Keri”), dela o vampirima („Salemovo”) kao i fabule o ukletom hotelu („Isijavanje”) etiketiran kao pisac horor žanra. Novele iz knjige „Godišnja doba” govore o velikom bekstvu Endija Dufrejna, koga posle zatvorskog pakla zamišljamo u raju na zemlji zvanom Zihuataneho; o jezivom paktu serijskih ubica beskućnika; o tinejdžerima koji kreću u potragu za drugom, za koga se sumnja da je mrtav, kao i o atmosferi rađanja novog života.