Kako je omladina gradila Jugoslaviju

Približava se sedamdeseta godišnjica prvih velikih saveznih radnih akcija. Ovaj fenomen socijalističke Jugoslavije ne prestaje da privlači pažnju naučnika, protivnici Titovog socijalizma o njemu govore negativno, mnogi akcijaši se tih dana sećaju s ponosom i nostalgijom, a obični ljudi se pitaju da li je i danas moguće izgrađivati zemlju, rešavati privredne probleme i boriti se protiv elementarnih nepogoda na sličan način.

Velike savezne omladinske radne akcije trajale su od 1946. do 1963. Samo tokom petogodišnjeg plana 1947–1952. više od milion mladića i devojaka radilo je na 70 značajnih objekata. Njihovim radom izgrađene su pruge Brčko–Banovići, Šamac–Sarajevo i Banjaluka–Doboj, autoput od Beograda do Zagreba i postavljeni temelji Novog Beograda (SIV – palata „Srbija“, hotel „Jugoslavija“ i Studentski grad). Savezne akcije su okončane nastavljanjem radova na izgradnji autoputa „Bratstvo–jedinstvo“ od 1958. do 1963, kada je više od 250.000 mladića i devojaka svojim radom spojilo Ljubljanu i Đevđeliju.

KPJ je odlučivala koje će objekte akcijaši graditi, u kom roku i koliko će omladinaca biti poslato na gradilišta. Partijski kadrovi su se mešali i u stručna građevinska pitanja. Radom miliona mladih trebalo je obnoviti i izgraditi zemlju, infrastrukturu, industriju, sportske, kulturne i druge objekte. Za KPJ radne akcije su bile patriotski čin i „škola samoupravljanja“. Na gradilištima i u štampi negovan jekult „udarništva“. Politički i ideološki značaj je potenciran parolama, nazivima omladinskih brigada (imena revolucionara, komunista, partizana), prisustvom vodećih ličnosti države i Partije na gradilištima i prijemom graditelja kod Josipa Broza. Radne akcije su veličali i pisci i umetnici (Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Mira Alečković i dr.).

Objekti izgrađeni na akcijama bili su dar jugoslovenske omladine svojoj državi, jer su učesnici radnih akcija bili veoma mladi. Čak 10.000 graditelja pruge Šamac–Sarajevo nisu bili stariji od 15 godina. Na gradilištima Beograda 1949. oko 60 odstoakcijaša bilo je mlađe od 18 godina. Preovladavala je seoska omladina. Mladića je bilo mnogo više nego devojaka. Srbi su činili oko 45 odsto brigadista.

Na akcijama se živelo u naseljima (logorima), stanovalo u barakama, ustajalo se oko četiri sata ujutro, sledili su smotra, jutarnja gimnastika, doručak i rad od oko šest sati. Popodne je bilo ispunjeno političkim, kulturnim, obrazovnim i sportskim aktivnostima.

Posebno u prvim godinama posle rata radilo se u teškim uslovima, bez dovoljno mašina, stručnjaka i iskustva, golom fizičkom snagom. Oskudevalo se u ispravnoj vodi, hrani, odeći i ćebadima, a higijena je bila na niskom nivou. Zbog jadnog stanja u pogledu higijene i teških uslova rada, na gradilištima su se pojavile bolesti, zaraze i epidemije. Na pruzi Šamac–Sarajevo harali su dizenterija i enterokolitis, a postojali su i tifus i vašljivost. Kao posledica bolesti, zbog nepažnje brigadista i zbog nedovoljne sigurnosti gradilišta, na jugoslovenskim radnim akcijama život je izgubilo najmanje 185 mladića i devojaka.

Fizički rad je bio dopunjavan političkim, kulturnim i fiskulturnim. Akcijaši su slušali predavanja, učestvovali ukulturno-umetničkim smotrama i na festivalima, čitali štampu i knjige, gledali filmove, okupljali se oko logorskih vatri, učestvovali u literarnim, muzičkim i likovnim kružocima, izdavali zidne novine... Na gradilištima Novog Beograda postojalo je 342 hora, filmskih grupa, dramskih i literarnih sekcija, a u njima 30.189 akcijaša. Od 1946. do 1952. opismenjeno je oko 70.000 mladih. Stotine hiljada njih su na gradilištima završavali kurseve: zidarski, traktorski, radioamaterski, modelarski, fotoamaterski, kurs za vozače mopeda, motocikala i automobila. Momci i devojke su sportske veštine pokazivali nafudbalskim, košarkaškim, atletskim, rvačkim, šahovskim, odbojkaškim i bokserskim takmičenjima.

Život u naseljima nije prolazio bez incidenata. Vika i vređanja su bili blaže vrste kršenja discipline. Vlast je negodovala zbog nekoliko tuča omladinaca i opijanja na autoputu 1960, pojava prostitutki, „preteranog golišanja“ brigadistkinja u srednjoškolskim i studentskim brigadama i pojava da mladići i devojke noću napuštaju logor u parovima.

Uprkos političkom nadzoru vlasti, na radnim akcijama je bilo i dezertiranja, neposlušnosti, sabotaža i političkih stavova koji su bili neprijateljski prema zvaničnoj politici. Sa gradilišta je pobeglo jedan do dva odsto omladinaca.

Da li je danas moguće organizovati radne akcije? Moguće je ako se ispune uslovi koji su postojali pre 70 godina: da vlast (država) pokaže čvrstu političku volju, da poseduje monopol nad snažnim propagandnim i agitatorskim sredstvima i da mladi budu zadojeni ideološkim, političkim ili nacionalnim elanom koji će ih podsticati na ličnu žrtvu zarad „viših“ ciljeva i „bolje budućnosti“. Bez toga – teško.

Viši naučni saradnik, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd