Na dernek kod komšije

Specijalno za "Politiku"
Sarajevo – Ovog leta bili smo svedoci nastupa nekoliko vrlo aktuelnih svetskih zvezda u regionu. Dovoljno je pomenuti "Rolingstonse" koji su posetili Budvu i Beograd, zatim "Red hot čili pepers", kao i festival "Egzit". Ono što je, međutim, primetno jeste da ta najveća imena uporno zaobilaze Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu.

Nekoliko je tu faktora među kojima je teško identifikovati jedan kao ključni. Mnogi će odmah spremno ukazati na uobičajenu predstavu o Bosni i Hercegovini kao trusnom posleratnom području. Još uvek se dolazak u Sarajevo poistovećuje sa popriličnim rizikom iako je od rata proteklo skoro punih 15 godina. Za dolazak ovamo traže se basnoslovne garancije koje je malo ko spreman da ponudi, pogotovo što je finansijska održivost svakog velikog koncerta vrlo upitna.

I tu dolazimo do drugog značajnog faktora – platežne moći stanovništva. Ona je daleko ispod platežne moći stanovnika zemalja u okruženju. Veliki koncerti sa velikim zvezdama podrazumevaju ogromnu mašineriju i astronomske budžete. Da bi sve bilo na svetskom nivou i cena karte mora biti takva. A takva cena je daleko iznad mogućnosti prosečnog Bosanca ili Hercegovca. A malo ko je spreman, poput grupe U2, koja je nastupila na koševskom stadionu pre deset godina, da sam snosi deo troškova kako bi svirao u Sarajevu. Čak i tada, po neverovatno dotiranoj ceni od nekih deset evra, prodaja karata nije išla očekivanim tempom. I tu dolazimo do trećeg momenta – nepostojanja publike navikle na velike rok koncerte.

Sarajevo je mesto rođenja čuvene sarajevske pop-rok škole i daleko je od toga da bi neko ovaj grad mogao oceniti kolevkom turbo-folka. Ali, ako i nije iznedrio turbo-folk, ovaj grad ga je neoprostivo lako usvojio. Rok publika je marginalizovana, svedena na šačicu zaljubljenika i prepuštena sama sebi i poluozbiljnim agencijama koje će ih povesti u Zagreb, Beograd ili Budvu da vide svoje omiljene rok stvaraoce.

Bilo je naprosto neprijatno gledati kako su se bosanski mediji utrkivali u odavanju počasti "Stonsima" uredno obaveštavajući svekoliko građanstvo koji sladoled je Džeger pojeo i na koliko metara mu je ko od cele te novinarske ekipe uspeo prići. Niko kome je rokenrol na srcu ne bi trebalo da ima ništa protiv otvaranja tolikog prostora i pravljenja specijalnih televizijskih emisija o rokenrolu kada te iste televizijske i radio kuće ne bi bile upravo one koje su odavno zatvorile svoje programe za rok stvaraoce. Više je "Stonsa" bilo na našim televizijama tokom  desetak dana nego u proteklih desetak godina sve zajedno.

I dok u okruženju i postoji kritična masa pravih poklonika rokenrola koji će obezbediti kredibilitet svakom nastojanju da se na ovom zaboravljenom ćošku planete bar na trenutak osetite delom sveta, u Bosni i Hercegovini će ogromna većina potencijalnih posetilaca bilo kog koncerta čak i jedne "Rolingstonse" doživljavati, uglavnom, kao subotnju glamuroznu pričicu o uspehu i slavi. I hteo to neko priznati ili ne, Sarajevo je danas duboka provincija i terra incognita na mapama na kojima se iscrtavaju rute turneja bilo kog velikog svetskog rok izvođača.

Krajnje pogrešno bilo bi utvrditi da je to rezultat poratne izmenjene demografske slike. Ruku na srce, ni pre rata retki zaljubljenici u rokenrol među organizatorima ovdašnjih koncerata nisu uspevali baš u nameri da ovamo dovuku velike zvezde u naponu njihove kreativne snage i u trenutku kada su bili aktuelni na svetskoj sceni. Možda bi lista onih koji su dolazili u Sarajevo izgledala impresivno kada bi se samo pobrojala ta imena kao što su "Uriah Heep", "Wishbone Ash", Elton Džon, Piter Grin, Alvin Li..., a kada se ne bi kalkulisao trenutak u kojem su se predstavili Sarajlijama.

Svi su oni dolazili u trenutku kada je njihova karijera bila ili na samom dnu ili tu negde. Elton Džon je nastupao pred otužno praznom "Zetrom", iako su na kraju posetioci tog koncerta skoro racijom hvatani po ulicama.

I u tim predratnim danima gledali smo kako u neke druge krajeve Jugoslavije tada dolaze "Rolingstonsi", "Dajer strejts", Bob Dilan, Pol Makartni, "Nirvana" (da pomenemo samo one najveće koji su dolazili u trenutku neupitne svetske slave) pitajući se zašto to ne može tako i kod nas. Posla rata dešavalo se nešto slično pa smo tako promatrali Stinga, "Stonse", Dejvida Bouvija...

S vremena na vreme bi nam pokušali poturiti i priču o neodgovarajućoj putnoj infrastrukturi pa, kao zbog toga, veliki šleperi sa opremom ne mogu doći. Kada su u ovom gradu prošle godine svirali "Simpl majnds", kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, to se uopšte nije postavilo kao problem. Niti neko sada može tvrditi kako je Crna Gora, na primer, išpartana autoputevima. Niti da je kod njih izražena rok tradicija i izgrađena probirljiva rokerska publika. Objektivno, postojale su sve pretpostavke da, bar budvanski, koncert ne uspe. A pretvorio se u trijumf. Zato što je jedan rok koncert promovisan u državni interes od prvorazredne važnosti. Dok god se to ne desi u Bosni i Hercegovini sa zavišću ćemo gledati preko komšijskog plota i čekati da nam vetar u kasnu letnju noć donese zvuke koje dobro poznajemo, ali koji neće zasvirati u našoj avliji.