Deset godina posle

Četvrtog avgusta 1995. godine u ranim jutarnjim satima hrvatske oružane snage, uz odobrenje i podršku NATO, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog veća odbrane  i Armije BiH, izvršile su agresiju na Republiku Srpsku Krajinu koja je bila pod zaštitom UN. Napad je izveden iako je dan ranije u Ženevi krajiška delegacija na sastanku sa hrvatskom delegacijom, pred predstavnicima UN, i u Beogradu pred predstavnikom SAD, prihvatila predlog međunarodne zajednice za mirnu reintegraciju u Hrvatsku. Zauzvrat je dobila čvrste garancije da napada neće biti.

Plan "Oluja" sačinilo je petnaestak stručnjaka, tobože umirovljenih oficira SAD i NATO, a Hrvatska se naoružala uz pomoć saveznika, uprkos embargu na uvoz oružja. Nikada niko nije ispitan niti osuđen za ovaj međunarodni kriminal na visokoj razini.

Krajiške Srbe (oko 220.000 civila i oko 30.000 vojnika) napalo je oko 220.000 vojnika iz Hrvatske i HVO. Uz sadejstvo muslimanskih snaga i NATO odnos vojnika bio je 7 : 1 u korist agresora. Dogovor za početak "Oluje" postignut je 17. jula 1995. na Brionima, na sastanku Tuđmana sa najužim krugom poverljivih saradnika. Tuđman je prihvatio plan Ante Gotovine (komandant Južnog sektora). Janko Bobetko je tvrdio da je on autor plana i da je on bio donesen već 25. aprila 1995, što je izneo u svojoj kontroverznoj knjizi "Sve moje bitke". Iz ovoga je jasno da je u hrvatskom državnom vrhu znatno pre pokušaja konačnih pregovora sa krajinskim rukovodstvom odlučeno da "problem" Srba bude rešen vojnom silom, a ne kompromisom.

Bombardovanje je trajalo od 4. do 7. avgusta. Dok su Hrvati napadali, američki bombarderi su uništili srpske radarske sisteme. Bombe su padale na gradove, sela i na puteve zakrčene izbegličkim konvojima. Istovremeno je bosanska muslimanska armija blokirala puteve. Izbeglice su se našle u zamci. Istovremeno je Tuđman preko radija pozivao narod "da bez bojazni za svoj život i imovinu dočeka hrvatske vlasti".

Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine. Srpska odbrana je bila slaba i kratkotrajna, vojska izrazito malobrojna. Dan uoči napada artiljerija NATO uništila je radarske sisteme na ličkoj Plješevici. Odluka Vrhovnog saveta odbrane RSK u popodnevnim satima 4. avgusta da se "pristupi planskoj evakuaciji sveg za borbu nesposobnog stanovništva" prouzrokovala je da za narodom krene i vojska. Smer povlačenja iz Knina bio je ka Srbu, ali se znalo da će put voditi dalje, ka Banjaluci i Srbiji. Bio je to zbeg nacije u jednom danu.

U "Oluji" je ubijeno ili se vodi kao nestalo 1.960 Srba, prema verifikovanim podacima Informativno dokumentacionog centra "Veritas", od toga 515 žena i 12 dece. Uz žrtve sa područja Bosanske krajine, ta se brojka penje na 2.615 žrtava. Oko 1.500 pripadnika Srpske vojske Krajine preživelo je zarobljavanje, od kojih se još neki nalaze u hrvatskim zatvorima. Vojni posmatrači UN u oktobru 1995, samo u sektoru Jug, evidentirali su 22.000 porušenih objekata. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni i istorijski, kao i spomenici NOB-e. U oktobru 1995. prema popisu Međunarodnog komiteta CK u zapadnoj Krajini "vegetiralo" je 8.444 uglavnom starijih i nemoćnih. Savet bezbednosti osim verbalne osude nije uveo kaznene mere protiv agresora.

Hrvatska 5. avgusta slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti. Time slavi etničko čišćenje i smrt više od 2.000 ljudi, ili "udruženi zločinački poduhvat čiji je zajednički cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz regije Krajine" (citat iz haške optužnice). Tužilaštvo Haškog suda optužilo je za zločine u "Oluji" tri hrvatska generala: Antu Gotovinu, Mladena Markača i Ivana Čermaka. Kasnije je proširena optužnica protiv Čermaka i Markača i oni se terete za "zajednički zločinački poduhvat". Oni su zajedno sa drugim zvaničnicima vlasti i oružanih snaga Hrvatske planirali, sprovodili i učestvovali u kriminalnim delima čiji je suštinski cilj bio trajno proterivanje srpskog stanovništva iz Krajine. Lista se kreće oko 1.000 optuženih, koje bi trebalo da procesuiraju lokalni sudovi.

Svakako je cinizam da su Srbi otišli dobrovoljno, da su se samoizgnali! Tuđmanovi pozivi da ostanu delovali su odbojno i zlokobno. Oni koji su ga poslušali u to su se mogli sami uveriti. U akciji "Oluja" prekršeni su svi principi demokratije, pogažene su sve konvencije o ljudskim pravima i slobodama i zato su se slobodarske i demokratske snage u svetu ogradile od te operacije. Posle svih oluja, dakako, pa tako i posle hrvatske "vojnoredarstvene" operacije "Oluja" ostaje pustoš, uništena i spržena zemlja.

Promenom vlasti u Hrvatskoj, posle Tuđmana, izbegli i prognani Srbi doživeli su nova razočarenja. Sva dosadašnja obećanja međunarodne zajednice o povratku Srba u Hrvatsku pokazala su se kao prazne priče, licemerje i obmana. Može li Evropa i svet stati u zaštitu ove obespravljene populacije koja je od samog početka rata bila izložena politici duplih standarda. Ako želi u evropske integracije Hrvatska bi morala da ispoštuje preuzete obaveze i izjednači Srbe u pravima sa ostalim državljanima Hrvatske.

Samo preko visokog stepena autonomije biće stvorene garancije bezbednog i dostojanstvenog života Srba u Krajini kao evropskoj regiji.

Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske